Miroslav Benka: Panonija između neba i zemlje

Razgovarala: Gordana Draganić Nonin

Vreme druge polovine 20. i početka 21. veka definitivno ne pripada pozorištu. Njegovo mesto su zauzele najniže pseudo zabave američkog voajerskog društva/reality show-a, sračunatog na veću TV gledanost i bolju zaradu. Svet je ostao bez velikih ideja, a plašim se, ostaće i bez duše. Evropa, ceo zapadni svet, kao da je postao umoran i, puca po svim šavovima. Treba se vratiti čoveku – čovek ka čoveku.

Vreme druge polovine 20. i početka 21. veka definitivno ne pripadapozorištu. Njegovo mesto su zauzele najniže pseudo zabave američkogvoajerskog društva/reality show-a, sračunatog na veću TV gledanost i boljuzaradu. Svet je ostao bez velikih ideja, a plašim se, ostaće i bez duše. Evropa,ceo zapadni svet, kao da je postao umoran i, puca po svim šavovima. Trebase vratiti čoveku – čovek ka čoveku.

Inscenacije Miroslava Benke (Ašanja, 1956.), izvođene su na značajnim pozorišnim festivalima, na beogradskom BITEF-u, novosadskom Steriji­nom pozorju, pozorišnom festivalu MESS u Sara­jevu, EX PONTO u Ljubljani, zagrebačkom festiva­lu Nedelja plesa, Susretu profesionalnih pozorišta Vojvodine, Jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu, Vršačkoj pozorišnoj jeseni, Nušićevim da­nima u Smederevu, Danima komedije u Jagodini, Kotor artu, Herceg festu, Festivalu inscenacija slo­vačkog pozorišta u Prešovu, na Međunarodnom festivalu u Nitri, Međunarodnom pozorišnom fe­stivalu Fađr u Teheranu, Međunarodnom pozoriš­nom festivalu eksperimentalnog teatra u Kairu kao i drugim festivalima u Austriji, Egiptu, Finskoj, Iranu, Rumuniji i Slovačkoj.

Završio je Srednju školu za dizajn u Novom Sadu, Akademiju umetnosti u Novom Sadu (gluma) i Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu (režija), osnovao je Art centar “Hleba i igara” 2007. godine u svom stanu, sa prijateljima – profesionalnim umetnicima različitih nacionalnosti i kultura iz najrazličitijih oblasti: filmska rediteljka i akadem­ska slikarka Maria Mira Brtka, koja živi i stvara na relaciji Stara Pazova – Novi Sad – Rim, književnik, publicista i izdavač Miroslav Demak (Filozofická fakulta Univerzity Komenského, Bratislava), kon­trabasista, član Beogradske filharmonije i ansam­bla Bassiona Amorosa sa sedištem u Minhenu Ljubinko Lazić (Hochschule für Musik, Minhen), akademski slikar i grafičar, pedagog Jozef Klaćik (Akedémia výtvarných umení, Bratislava). Tu su i drugi umetnici, književnici i izdavači, koji stvaraju na relaciji Srbija, Evropa i svet, pod sloganom “Lo­kalno – regionalno – univerzalno!”

Rođeni ste u sremskom mestašcu Ašanja koje se pominje još početkom 18. veka. S obzirom da su voj­vođanski motivi veoma česti u vašim predstavama, možete li sa nama podeliti sećanja na detinjstvo i smatrate li da nas slike koje nam se “urežu” u detinj­stvu, određuju?

Miroslav Benka: Da, svakako. Ašanja je vrlo lepo i mirno selo u donjem Sremu. Sećam se još kao dete bio sam prilično introvertan – osobenjak i sanjalica. Znao sam satima da se izolujem i igram. Odlazim u njive, donoseći poljsko cveće, zavlačio sam se u očevu stolarsku radionicu, pravio lutke i kitio ih cvećem. U sećanju su mi ostale i slike: na­šeg raskošnog višnjika u cvatu pred kojim sam dugo stajao zadivljen od lepote. U sećanju mi je ostao i blagi osmeh majke, koja nas je zauvek na­pustila još dok sam studirao glumu. Sećam se granja u nebeskom rumenilu, udaljenih glasova koji su dopirali sa obližnih njiva, golubova koji su pri zalasku sunca sletali sa krova na očeva ramena i ruke, dedin vinograd, sahrana koje su našim Gro­bljanskim šorom često prolazile, pesmu popa i naricanje žena, sećem se našeg psa ptičara Dečka, seosko groblje na koje sam odlazio sâm, posma­trao fotografije tih nestalih ljudi i sricao prva slo­va… Uvek u zadivljujućem čarobnom, nikada istom nebeskom svetlu u svom tihom zrenju… Sećam se mirisa bagrema i letnje kiše. Odlazeći na obližnju Obedsku Baru, vozeći dedin bicikl ispod štangle, znao sam da provodim sate. Posmatrao lokvanje, ribe u vodi, i osluškivao tišinu obližnjih šuma: Bojčin, Revir, Matevica… Kada se mama ra­stala od oca voleo sam da se vraćam u Ašanju. Sa nekom setom posmatrao sam našu trošnu kuću i kradom se zavlačio u višnjik i tu dugo ostajao.

Danas je kuća prodana, a višnjik posečen, baš kao i u istomenoj “komediji” A. P. Čehova čije delo i, kao pripovedača i dramatičara, neizmerno volim… Živeli su tu, u Ašanji, Srbi, Slovaci, Hrvati, Rumuni, Nemci, Romi… I, da se vratimo na suštinu vašeg pitanja: hoću da verujem da su psihoanalitičari u pravu, od Frojda pa do naših savremenika, kada govore da najraniji period života u formiranju je­dinke, u nama, sasvim izvesno – određuju čoveka, pa i njegov životni put.

Počeli ste sa dizajnom, studirali glumu i režiju. Već u tim mlađim danima niste želeli konačno da se opredelite. Šta je uzrok toj istraživačkoj radoznalosti koja će na kraju rezultirati vašim sveobuhvatnim projektima?

Miroslav Benka: Ko zna ko upravlja našim sudbi­nama. U početku, pa sve do današnjih dana, pri­vlačio me je dizajn, kasnije sam shvatio da mi u tom poslu i mojoj dinamičnoj ličnosti nedostaje pokret, često sam pomišljao: zar da čitav svoj život provedem samo za jednim radnim stolom? Upisao sam glumu na novosadskoj Akademiji umetnosti u klasi Dejana Mijača, ali tada sam imao neodolji­vu potrebu da “izađem iz sebe” i pogledam kako to što radim izgleda sa druge strane. Na svu sreću, pronašao sam u sebi i jedan drugi svet koji je ne­ophodan da bi čovek postao autohtoni stvaralac i, tako sam stigao do onoga što zovemo režija. Već na glumi, režirao sam, likovno opremio i igrao u jednoj predstavi sa Anom Kardelis, sada uspeš­nom glumicom nastanjenom u Španiji. Sticajem okolnosti Mijač je tada bio u žiriju i pogledao šta sam radio, sa ostala dva člana žirija dodelio nam sve nagrade i pozvao me da mu asistiram u pozo­rištu, a posle asistiranja, kako je baš u to vreme vodio i klasu režije na Fakultetu dramskih umet­nosti u Beogradu, pozvao me da upišem režiju.

Kada je u pitanju režija, prilikom isčitavanja odre­đenog dramskog dela ili osmišljavanja scenarija buduće autorske predstave u mojoj uobrazilji vi­dim fragmente, prostor, likove, njihove pokrete, gestove, kostime, čujem muziku, žagor, reči i uvek iznova snažno osvetljenje. Skoro uvek su to mo­numentalne scenske slike fascinantnih prizora, u kojim osmišljavam scene u najrazličitijim varijan­tama sa najneobičnijim ali ipak mogućim razreše­njem.

To je bio razlog mog sveobuhvatnog angažmana na realizaciji određenog zadatka. Zlonamernici bi pomislili da sam od scenarija do premijere, uglav­nom sve radio (do grafičkog plasmana predstave: plakat, katalog, flajer, dizajn ulaznica) iz zadovo­ljenja super-ega ili sopstvene “pohlepe”. Ne, na­protiv. Razlozi su bili umetničke prirode, koje sam sa zadovoljstvom obavljao ali i želje da delo u datim okolnostima najbolje plasiramo. Kako se scenario razvijao ili rad na komadu odmicao, racio mi je sve više služio kao neka vrsta “dežurnog oka” pomoću kojeg sam izmaštano dovodio u korela­ciju/uzajamnu vezu, uspostavljao značenja i trudio se, da izmaštano, podignem na viši nivo.

Sve što sam radio, radio sam predano i posvećeno i ispostavilo se kao vrlo korisno – sva moja sazna­nja su se spojila u, nazovimo to – Totalni teatar.

Koliko je na kasniji umetnički izraz uticala tradicija vojvođanskih Slovaka?

Miroslav Benka: Sasvim izvesno, imala je značaj­ni uticaj, sama tradicija i porodični rituali, koji su me inspirisali da na principu doživljenog izmašta­vam nove i ugradim ih u svoje predstave ali za mene su mnogo značajniji bogatstvo samih okol­nosti, bogatstvo različitosti narodā, tradicija, kul­tura i jezika koji su mi pomogli da bolje i komplek­snije sagledam svet oko sebe, obogatim ličnost i oplemenim dušu. Čovek ne bira, roditelje, zemlju i okolnosti i uglavnom ne bira vreme i mesto gde će nestati. Plodotvorna Vojvodina nas je zauvek prikovala za ovu zemlju i visoko nebo, omogućila nam hleb i planetarno pravo na različitost. Na ovom malom geografskom prostoru, gotovo da nećemo naći bilo gde na svetu ovakvu zemlju – pri tome, ovo nije fraza već imperativ.

Pitam vas to jer su mnoge od vaših tema iz ciklusa “Panonija između neba i zemlje” rekonstrukcija ‘sno va iz vašeg detinjstva, nataloženih uspomena’. Oda­kle crpite toliku energiju za svoje stvaralaštvo?

Miroslav Benka: Panonska ravnica, odnosno, rodna Vojvodina je podneblje gde se nataložila vekovna energija istorijskog vremena, kultura i civilizacija. Bilo gde na svetu gotovo da nećemo naći na ovako malom geografskom prostoru toli­ko jezika, običaja, tradicija i kultura koji se uzaja­mno dodiruju, prožimaju, oplođuju i obogaćuju. U isto vreme daju nam mogućnost da zapažamo druga iskustva, analiziramo, uporedimo vidjeno, proširimo svoje horizonte, obogatimo svoju lič­nost i oplemenimo dušu. Tokom vremena u odre­đenom istorijskom trenutku okolnosti i ljudi u njima sazru kao plodna vojvođanska polja. Duh podneblja, lokalna boja u kojoj živimo oslobađa do tada kumulisanu, neviđenu duhovnu energiju koja, ako se ispravno kanališe, može da postane univerzalna. Kada dolazimo iz takvog podneblja, imamo privilegiju i obavezu da tu autohtonu su­periornost dostojno prezentujemo pred čitavim svetom…!

Koliko vam je u tim formativnim godinama znači­la kultura? Koje knjige su uticale na vas, koja muzi­ka…

Miroslav Benka: Oduvek sam obraćao pažnju na ono što zovemo u najširem smislu reči kultura. Od načina ponašanja ljudi do uzgajanja njive. Svaka promena na bolje me je ispunjavala zadovolj­stvom i navodila na razmišljanje. Svako mirenje sa stečenim saznanjem, neumitno je uvod u naš kraj. Zar ne…?

Kada je u pitanju umetnost, teško je izdvojiti jenu ličnost, jednog stvaraoca. Ne bih mogao da se opredelim ni za jedan žanr, jednog književnika, slikara, kompozitora, reditelja. Mnogo sam voleo Tolstoja i njegovu studiju karaktera, naročito stu­dije Kiti i Ljevina u Ani Karenjinoj; Ežen de Rastinjak u Čiča Goriu mi je poslužio kao neka vrsta proto­tipa i identifikacije u vremenu kada sam se formi­rao kao ličnost… Saosećao sam sa Žanom Valža­nom i Igoovim Jadnicima. Posećivao sam gotovo sve izložbe koje su bile upriličene u vreme mojih školovanja u Novom Sadu i Beogradu, kasnije i u drugim gradovima gde sam boravio sa svojim ­ predstavama… Trudio sam se uvek da pronađem vreme i posetim Nacionalne muzeje, gde god sam boravio ali obraćao sam pažnju i na način pona­šanja i ophođenja ljudi, arhitekturu… Trudio sam se da budem “smisleno” informisan u najširem smislu i taj, nazovimo ga “entuzijazam saznanja”, na svu sreću, nije me napustio do današnjih dana. Redovno se trudim da pratim Sterijino pozorje, BITEF, Beogradski festival igre, filmske festivale, muzičke koncerte, uglavnom ozbiljne muzike i pročitam dobru knjigu.

Kultura i umetnost su bolji i lepši deo našeg bića, nešto najlepše što čovek sebi i drugima može da priušti. Kada sam čitao određenu knjigu, posmatrao sliku, film, predstavu, slušao muziku uvek sam sebi postavljao niz pitanja. “Da li problem koji tretira određeno delo progovara na jednom višem, uni­verzalnom nivou. Može li određeno delo biti po­stavljeno i na ovaj ili onaj, jednostavno – drugačiji način? Šta bi smo na taj način izgubili a šta dobili?

A koliko vam sada znači kultura? Proputovali ste sa svojim predstavama mnogo. Od najudaljenijih me­sta bivše Jugoslavije,do Slovačke, Evrope i sveta…

Miroslav Benka: Video sam veliki broj predstava, klasičnog konvencionalnog pozorišta, teatra po­kreta i plesa, pantomime, opernog i lutkarskog pozorišta, vîdeo prezentacija, instalacija, izložbi, pozorišno stvaralaštvo – najvećih umetničkih lič­nosti našeg vremena: Ježija Grotovskog, Tadeuša Kantora, Euđenija Barbe, Pitera Bruka, Ingmara Bergmana, Arijane Mnuškin, Luke Ronkonija, Ro­berta Vilsona, Jirgena Goša, Pine Bauša, Hajnera Gebelsa, Kristofa Martalera i drugih velikana. Osim evropskog, video sam i pozorište srednjeg i dale­kog istoka, Australije, severne i južne Amerike, takođe i afričko pozorište.

U literaturi fascinirali su me Mo Jan, Alis Monro, u likovnim umetnostima, u svom ekscentričnom viđenju sveta Dejmijen Herst, Ron Muek kao da je sve već ispitao u domenu hiperrealizma, fascinat­nu Marina Abramović u Body artu, koja, shvativši da 20. i 21. vek su doveli do otuđenja, vraća čove­ka ka čoveku naročito u njenom susretu Licem u lice (Face to Face) u MoMA muzeju u Nju Jorku. Aj – Vejvej, likovnjak – konceptualist, arhitekta i ak­tivista, jedan od najkontroverznijih ali i najcenje­nijih umetnika današnjice, oštar kritičar društvene realnosti u najmnogoljudnijoj zemlji sveta, od zvanične korupcije, preko političke represije do kapitalističkih ekcesa, naročito me je fascinirao sa njegovim radom 1 300 000 000 zrnevlja suncokre­ta načinjenih od keramike i ručno oslikanih, po­stavljenih u Galeriji Tejt Modern u Londonu, veliki u svojoj začudnosti, kao da vraća snagu i budi nadu čovečanstvu.

Mudar i maštovit Mirko Ilić u grafičkom dizajnu… Zaha Hadid ili Kalatrava u savremenoj arhitekturi, Penderecki, Džon Kejdž, Arvo Pert u muzici već odavno su postali klasici, dok novi muzički talas još uvek nije stasao… Nažalost, svetski film je u velikoj stagnaciji. Kao da mu nedostaju veliki mi­slioci i velike ideje.

Pored sveg viđenog, kao da živimo u izvesnom, rekao bih, društveno-političkom, sociološkom, u sveopštem interregnumu…?! Kompjuteri su naj­veći izum našeg doba. Pomažu nam u pisanju, komponovanju muzike, komponovanju zvuka i slike, fotošopu, skladištenju informacija, razvoju virtuelnog sveta, pomažu nam u komunikaciji sa svetom i razvoju strategija kako ubijati ljude – gde je tu čovek? – Čovek kao senzitivno biće koje ima dušu?

Svet je ostao bez velikih ideja, a plašim se, ostaće i bez duše. Evropa, ceo zapadni svet, kao da je postao umoran i, puca po svim šavovima. Tako smo dobili apsurdnu situaciju: Barak Obama, ume­sto, recimo Vikiliksa je postao nosilac Nobela… Zar ne…? Voleo bih da nisam u pravu. Treba se vratiti čoveku – čovek ka čoveku.

Treba živeti šrom otvorenih očiju, sve do sudnjeg dan. Pa i on kada dođe, širom otvorenih očiju treba prekročiti prag, punom svešću ući u onostrano, ono o čemu ljudi ne znaju ništa. «Treba biti spreman”.

U jednoj od vaših biografija stoji formulacija da se “zalažete za integralnu režijsku poetiku”. Često za predstave radite i režiju, scenografiju, kostime, izbor muzike, glumite. Da li smatrate da umetnik i ne može nikada biti umetnik samo jedne umetnosti?

Miroslav Benka: Režija je veoma složena discipli­na i svaki reditelj, kao idejni tvorac i strateg teatra, autohtone poetike u okviru autorske predstave, osim svog talenta, mora u sebi da sadrži i po jed­nog analitičara i tumača sveta, glumca, scenogra­fa, kostimografa, psihologa, sociologa, organiza­tora i, ekvilibristu iznad svega…

U jednom širem sociološkom smislu, režija je fe­nomen koji postoji još od samih prapočetaka u čovekovom svakodnevnom životu, poseduje bez­broj mena i emanira se svuda oko nas. Režiralo se i režira u svim segmentima ljudskog društva, svu­da i uvek: u dečjoj igri, na ulici, u porodici, školi, sportu, crkvi, vojsci i politici, naročito u politici, kako kroz istoriju tako i u poslednje vreme svedo­ci smo veličanstvenih dela! Pozorište se nalazi u svakom segmentu čovekovog života. Zahvaljuju­ći savremenim medijama, štampi, internetu, druš­tvenim mrežama ili u drugim oblicima informisa­nja, a pogotovo televiziji, postali smo svedoci, saučesnici pa i žrtve svakodnevne animacije i učesnici u događajima, a to i ne znamo. Potreba u svakodnevnoj interpersonalnoj komunikaciji »da budemo neko drugi«, potreba za ceremonijalima i obredima, potreba za režijom kao i glumom, od­nosno potreba za igrom, postoji i postojala je kroz čitavu istoriju čovečanstva i pošto leži negde u dubini čovekovog bića, nameće se kao jedna od osnovnih antropoloških pitanja.

Režija je pre svega igra sa određenim smislom. Još dok sam studirao glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sada, a kasnije i kao student režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, pola­zeći od konvencionalnog pozorišta stavio sam sebi u zadatak da suštinski dotaknem ono što nas se tiče , postavim sebi i ansamblu pitanje razloga predstave, da svesno pokušam da izgradim nešto bitno drgačije u savremenom pozorištu, nešto što će se oslanjati na prethodna teatarska iskustva, a ipak razlikovati od dosadašnjeg načina izražavanja naših reditelja. Odmah sam postavio sebi pitanje: pozorišna umetnost, kao jedna od najbogatijih, najsloženijih i najkompleksnijih umetnosti, kako u svom širokom spektru izražajnih mogućnosti, tako i u svom načinu delovanja na čovekova čula, pa zašto onda ne bi svi elementi koji su na reditelje­vom raspolaganju “radili” za jedan jedinstven cilj, a to je predstava u okviru našeg – Totalnog teatra!

Ovakvo Totalno pozorište zahteva pre svega slo­ženu dramaturgije ljudskog-glumčevohg glasa u globalu, organizaciju dramaturgije glumčevih kretnji, mizanscena, organizaciju dramaturgije scenskog prostora, dramaturgiju forme, boje i drugih likovnih elemenata, dramaturgiju muzike, zvuka i šumova, dramaturgiju tišine i dramskih pauza. Ovakvo, naše Totalno pozorište zahteva pre svega sistem organizacija kreativnih drama­turgija koje bi trebalo da se rukovode istraživač­kim stvaralaštvom kao vrhunskim načelom svih u stvaralaca i učesnika Totalnog teatra. Samo tako će se ostvariti tanani fluid, ona zagonetna i u isto vreme čarobna komunikacija između glumca i publike, bez koje pozorište ne postoji…!

Režirali ste predstave, više od šezdeset, i klasičnog i savremenog dramskog repertoara. Šta ponajviše utiče na jednog reditelja da se odlučuje, u pojedinim periodima, za jedno ili drugo? Radi li se uopšte o “od­luci”?

Miroslav Benka: Svakako. Morate, uvek morate da presečete i donesete određenu odluku u vezi sa statusom određenog dela. Postoji vreme, na­zovimo ga “inkubacije” kada se inficiramo odre­đenom idejom. Vreme kada u nama postoje pre­drasude, sumnje, niz dilema “za” i “protiv”. Jedno­stavno, kada u nama delo “zri”.

Jedna od prvih predstava bila je S.O.S. – Save our souls, za koju ste napisali i scenario, a izvedena je u VHV pozorištu u Staroj Pazovi. Ona je doživela veliki uspeh na festivalima u zemlji i inostranstvu, nastu­pila na 25. BITEF-u 1991., MESS-u, u Norveškoj, Slo­vačkoj i Finskoj, bila pozvana na 11 međunarodnih festivala u zemlji i Evropi. Bilo je to 1991. godine, godine koja je bila prelomna na ovim našim balkan­skim prostorima. Da li umetnik predoseća prelomne istorijske događaje?

Miroslav Benka: Za razliku, recimo od političara umetnici su senzitivnije ličnosti i sasvim izvesno mogu bolje da naslute i predvide vreme, okolno­sti i događaje.

Kada je reč o samoj predstavi – Naš rad, proces na predstavi počeli smo neobavezno, bez ikakvih opterećenja, igrom i improvizacijama koje smo beležili kamerom, a potom razgovarali o viđenom, studiozno analizirali, imajući negde u glavi za cilj buduću predstavu. Družili smo se i igrali u više navrata – tokom dve pozorišne sezone sa prekidi­ma. Jedni su odlazili, a drugi dolazili. Intenzivan rad na predstavi trajao je oko osam meseci. Iako sam imao preciznu ideju, predstava je nastajala iracionalno i deduktivno. Sama se sklapala kao kamičci džinovskog mozaika. Iz rezultata našeg stvaralaštva saznali smo i konstatovali da su unu­trašnji sadržaji naše podsvesti projekcija drama­tične stvarnosti i zato smo našu predstavu nazva­li S.O.S. (Spasite naše duše).

I danas, baš kao i tada verujem da smo u publici dotakli suštinske teme našeg vremena i našeg postojanja. Predstava je obilovala mnoštvom aso cijacija, jer je bila kumulacija naše unutrašnjosti, zato smo bili ubeđeni da zrači univerzalno.

Radili ste i brojne multimedijalne projekte. Jedan takav je i “Lux in tenebris” realizovan u izuzetnom ambijentu u Zamku Bojnice, u Slovačkoj koji izazvao veliko interesovanje tamošnje i svetske javnosti. Na premijeri su vas posetili 30-tak TV stanica najmoćni­jih kompanija: RTL, CNN, Rojters i državne televizije zemalja u okruženju ali i Novog Zealanda, Japana…

Miroslav Benka: Bila je to multimedijalna pred­stava postavljena u envajromentalnom prostoru drugog dvorišta zamka, koja se bavila, presekom, dramatične istorije zamka sa svim njegovim mi­tovima i legendama, usponima i padovima . Sce­nario smo napisali Jan Papco, direktor zamka, inače, istoričar umetnosti i ja. Na saradnju sam pozvao i Miodraga Tabačkog i Angelinu Atlagić, naše vrsne scenske umetnike, dizajnere koji su odlično obavili svoj deo posla, Karola Mahatu, le­gendu slovačkog glumišta, Zdenka Kožika, vrsnog plesača i druge saradnike. A u tehničko-tehnološ­kom smislu bila je to prestava koja je koristila naj­moderniju tehnologiju upravljanu kompjuter­skom animacijom, vođenjem zvuka i specijalnih efekata i koju je podržala firma Atonmultimedia na čelu sa producentom Jurajom Balažom.

Tokom 60 minuta predstava je tekla u jedinstve­nom ritmu, glumci su, oblepljeni specijalnom tra­vertinskom smesom po licu, kosi i telu, podsećali na polu-raspadnute leševe bojničkih davno zabo­ravljenih predaka, koji su uz strahovitu grmljavinu ustajali iz kovčega i prilazili sa raznih strana zamka spuštajući se putem džinovskog konjskog stepe­ništa ka publici… Po svim zidovima zamka, uz stra­vičnu muziku, vrisku naroda i njištanje konja u jedinstvenom ritmu pulsirale su džinovske likovne kompozicije, projektovane iz 24 projektora sa više od 2000 slajdova, i tako, na principu interferncije talasa, stvarale jedinstven doživljaj. Bili su to mo­tivi stvaranja sveta, vatre, rata, razbijenih lobanja, te motivi hiljeda očiju što nas posmatraju i, bez­broj upaljenih sveća. Na kraju, uz procesije sa ba­kljama u rukama pojavljuje se i živi konj koji kao da je sišao sa projekcija likovnih kompozicija, iz samih zidina zamka…

Na dan premijere, krajem aprila, na zamku usred šume rascvetalih magnolija i japanskih trešnji, skupilo se oko 250 zvanica i novinara iz celog sve­ta, TV kuće sa Novog Zelanda, Preko Australije, Japana, pa sve do kanala Arte, RTL-a, Rojtersa i američkog CNN.a.

Obećao sam sebi da ću nešto slično realizovati i kod nas, na Petrovaradinskoj tvrđavi, možda je kandidatura za Kulturnu prestonicu Evrope 2021, prava šansa za promociju Novog Sada i Srbije.

Umetnički centar “Hleba i igara” osnivate 2007. go­dine, zajedno sa nekoliko istaknutih vojvođanskih umetnika, među kojima su i Mira Brtka i Ljubinko Lazić, a kao prvi projekat centra je istoimena pred­stava, koja će biti samo prvi deo, sada već čuvene trilogije. Koji su bili osnovni razlozi za osnivanje cen­tra?

Miroslav Benka: Ideja za pokretanje i osnivanje Art centra „Hleba i igara“ proistekla je iz mog ne­zadovoljstva sa sadašnjim statusom u kulturi i umetnosti naše zemlje u okviru evropskog i svet­skog konteksta. I, centar je osnovan sa željom svih nas, umetnika za afirmacijom našeg stvaralaštva ne samo u Srbiji, nego i u regionu, Evropi i u svetu.

Čeznuli smo da stvaramo samostalno i ne podle­žemo zahtevima klasičnog konvencionalnog po­zorišta i umetnosti u globalu. Čeznuo sam da stvaram prema vlastitim shvatanjima. Naš način života, naša kultura i umetnost i kada se radi o radiu, televiziji, pozorištu, davno su podlegli agre­sivnoj subkulturi. Osim, možda književnosti, već davno ne beleže uspehe. A televizija nam je u potpunosti u službi politike. Zato sam pozvao pri­jatelje, pre svega akademski obrazovane umetni­ke ali i amatere, u pravom smislu te reči, ljubitelje umetnost – one najbolje, sve one koje je moja ideja oslovila i osnovali smo Umetničko udruženje – Art centar „Hleba i igara“ (ili na slovačkom Art centrum Chlieb a hry, takođe na engleskom Art center Bread and Plays), naziv na osnovu jedne od mojih predstava i počeli da stvaramo pod sloga­nom: „Lokalno – Regionalno – Univerzalno.“

Pored brojnih međunarodnih priznanja, predstava „Hleba i igara“, nagrađena je Gran pri nagradom na Međunarodnom pozorišnom Fađr festivalu u Tehe­ranu u konkurenciji 300 predstava iz čitavog sveta, nagrađena je i u Kairu za najbolju scenografiju. Da li stranci lako prepoznaju suštinu i “vojvođanski kod” koji želite da im iskažete?

Miroslav Benka: Bila je to predstava zasnovana na mojim uspomenama, na ličnoj ispovesti. Foto­graf Ben Miro, negde iz Evrope se vraća u svoje rodno selo, zatiče polurazrušenu kuću, iz koje se, u vidu uspomena, seni svojih “davno zaboravlje­nih predaka”, pomaljaju prizori, uspomene na svoju davno preživljenu mladost…

Ideja mi je bila da se osvrnem u prošlost, da «svo­ju viziju – sliku sveta” ponovo dozovem, dota­knem ispod natoloženog vremena, oživim, vinem u nebo i ovekovečim. Progovorim jezikom veličan­stvenih poetskih prizora, snažnih atmosfera i stra­sti, jezikom obrednih, ritualnih slika nalik na one bizarne priče iz narodnih predanja, da se osvrnem na vekovne običaje naroda, vezane za mitove i legende, za kult hleba. Ideja mi je bila da na svoj način sačuvam i ovekovečim taj nedodirljivi svet fantastičnih slika, koji, negde u meni, duboko, po­kojno i dostojanstveno ćuti.

Ideja mi je bila da pomoću govora tela u kojem se nataložila vekovna energija istorijskog vremena, prizovem etos i dotaknem mitos, kako bih ih sa­čuvao od agresivne globalizacije sveta koja sve više preti da ugrozi običaje, kulturu i tradiciju ma­lih naroda, da ugrozi planetarno pravo na različi­tost – bogatstvo Zemlje. Primenjujući svoj sop­ stveni, vrlo lični pogled na svet, ovi imaginarni prizori pomažu mi da da bolje razumem druge. Shvatim i prihvatim vreme koje protiče i vodi nas ka neumitnom kraju.

Univerzalno delo mora da pronađe svoj put. Taj, kako ste ga nazvali “kod”, postoji ili ne postoji u samom stvaraocu, koga smo mi svesni ili ne. Umetničko delo mora da poseduje određenu energiju – fizičku i duhovnu, o kojoj smo govorili i ovaj put. Na osnovu ove energije određuje se snaga umetničkog dela i samog umetnika.

Već sledeća autorska predstava, “Oslikano injem” je projekat koji je realizovan u saradnji sa Operom i teatrom “Madlenijanum” u Beogradu.

Miroslav Benka: Bila je to godina interkulturnog dijaloga koji su gospođa Madlena Zepter i gospo­din Dejan Miladinović prepoznali i pozvali nas na uzajamnu saradnju “Oslikano injem” je bila pred­stava koju sam napravio na osnovu jedne priče o sudbini slikara u “ratnom vihoru”, koju sam čuo od moje majke. Radi se o slikaru koji je svakoga dana sedeo u centru sela za štafelajom i slikao crkvu. Jednoga dana, fašisti su u crkvu uveli seljane među kojima je bila i njegova velika ljubav i digli su crkvu u vazduh na njegove oči. Ali, on je nasta­vio da slika. Iz dana u dan. Nakon završetka rata, došli su komunisti i pretukli ga “do kostiju”.

Sa ovom predstavom smo proputovali, osim naše zemlje i gradove sveta. Posetili smo i Kairo i Tehe­ran. Deset predstava smo odigrali u tamošnjem impozantnom City Theatre Complex – Tehran, koje ima čak 7 sedam pozornica. Igrali smo u sali koja može da primi 1 200 gledalaca. Tokom svih veče­ri videlo nas je sasvim izvesno, 10 hiljada gledala­ca. Inače, predstava kod nas nije najbolje primlje­na.

Nakon predpremijere treće predstave Trilogije Pa­nonija između neba i zemlje – predstave Slike moga sveta predperemijerno izvedene u Sarvašu, u Mađar­skoj, a premijerno u Radošinskom pozorištu u Brati­slavi, dok je ovdašnja bila u Staroj Pazovi u decembru 2009. godine. Kao da je, upravo u toj predstavi, kao na dlanu vidljiva vaša težnja ka pronalaženju ličnog teatra jer u ovoj originalnoj snenoj priči neverbalnog pozorišta je estetika izraza došla do vrhunca. Slaže­te li se?

Miroslav Benka: Ta je predstava bila inspirisana stvaralaštvom Marina Jonaša i njegovim svetom. Dugo vremena sam se pripremao za nju, analizi­rao život i delo samog slikara. Figure njegovih oslikanih ljudi, seljaka koji zaglibljeni u panonsko blato, baš kao i glumac na horizontali pozornice, glavom dotiču kosmos, a šakama kao da za sobom povlače sudbinu čitavog sveta. Bila je to priča o traganju za samim sobom. Jonaševom i našem svetu. Dugo smo je radili, istraživali i doslovno “skidali” sa slika pokret figure i grupne kompozi­cije u uzajmnoj konstelaciji.

Predstava je veoma dobro primljena, a posle pre­mijernog bila je proglašena od strane Stanislava Štepke, inače vrsnog dramatičara i spiritus movens RND Teatra, i, grupe tamošnjih intelektualaca, za kulturni događaj godine.

Izložba “Miroslav Benka i prijatelji” ili “Slike davno zaboravljenih predaka” premijerno je izložena u Sve­čanom holu Vlade Vojvodine decembra 2011. godine i bila je jedinstvena po svojoj koncepciji. To su bile umetničke, megapanel fotografije velikih dimenzija koje su nastale u produkciji Art centra “Hleba i igara”. Vi ste sa umetničkim fotografom Miralemom Čau­ševićem, koji živi i stvara na relaciji Stara Pazova – Milano, i fotografom Branislavom Pokoracki, oda­brali 21 fotografiju velikog fotmata na kojima su, posebno za kasting, odabrani različiti predeli Vojvo­dine, a predstavljeni su i nošnje stare više od sto go­dina.

Miroslav Benka: Imao sam potrebu da na izve­stan način foto-objektivom zabeležimo ono što polako nestaje. Obrede vezane za tradiciju, kult sveopšte plodnosti, hleba.. Postoje bar tri načina da napravite “dobru fotografiju”. Jedan je da ne­verovatan, jedinstven događaj “uhvatite” u trenu, drugi je da precizno definišete određenu situaci­ju uporno, studiozno i promišljeno tragate za iska­zom i postizanjem željene atmosfere. Treći je da sve rečeno “nabudžite” u fotošopu!? Mi smo se odlučili za ovaj drugi – najteži. Rad na ovom pro­jektu je bio studiozan i naporan. Ispitivao sam sa svojim saradnicima sve, apsolutno sve: čitao lite­raturu vezanu za određene rituale i razmatrao okolnosti do najsitnijih detalja. Putem fotografija sa interneta i Google – Earth tipovao i pronalazio autentične lokacije. Kasnije smo napravili kasting i odabir fotomodela, odabir lokacija, odabir autet­ntičnih, kako ste rekli kostima, starih i po stotinu godina, i, njihovo komponovanje, svedeni stajling, pa sve do, odlaska objekat dan pre samog snima­nja, gledanja na sat i definisanja pozicija u koje vreme će sunce biti na nebu u toj i toj tački, kako bi prosulo svoje zrake po našem objektu, kako podstaći modele na određeno raspoloženje, kako bi smo postigli sveukupnu atmosferu koja zrači sa Botičelijevog “Proleća», Rembrantove “Straže» ili slika starih flamanskih slikara …

Moram da kažem da je ta izložba veoma dobro prihvaćena kako kod nas tako i u institucijama i gradovima gde je doživela svoju postavku: Centar za kulturu Stara Pazova, IV AP Vojvodine, Novi Sad, Galleria di Arti, Milano, Institut kulture, Budimpe­šta, Ministarstvo inostranih poslova Slovačke, Mi­nistarstvo kulture Slovačke, Bratislava, Galerija Follodramatica, Rijeka, Matica Slovačka, Martin, Gelerija Kulturnog centra Agora, Segedin, Kultur­ni institut Varšava… Razgovaramo sa Taipeiom, sa Melburnom i Torontom. Voleo bih da izložbu predstavimo i na drugim kontinentima, a onda, kada obiđemo svet, ponovo kod nas i, naravno u Beogradu.

Gde je danas pozorište?

Miroslav Benka: Vreme druge polovine 20. i po­četka 21. veka definitivno ne pripada pozorištu. Njegovo mesto su zauzele najniže pseudo zabave američkog voajerskog društva/reality show-a, sra­čunatog na veću TV gledanost i bolju zaradu. Trka za novcem je stvorila potrošačko društvo koje je dovelo do globalnog otuđenja čoveka od čoveka. Stoga, stvaraoci moraju biti svesni da takvo druš­tvo stvara manje senzitivne ljude. Manje sposob­ne za empatiju i manje spremne da prihvate dru­ge ljude, a to je odsustvo svakog humanizma. To je velika opasnost po budućnost čoveka i čove­čanstva.

Na kojem projektu sada radite?

Miroslav Benka: Radim na svojoj knjizi My Total Theatre / My total Thearte, svojevrsni nacrt za mo­nografiju, sistematizujem više od hiljadu biblio­grafskih jedinica, vršim odabir i uređujem nekoli­ko hiljada fotografija. Radim i na više drugih pro­jekata ali kod nas je nezahvalno unapred govoriti o bilo čemu, naročito ne o poslu jer okolnosti se menjaju iz dana u dan. Dogovoreno, često ne važi. I, već sutra ne znamo šta nas čeka.

Verujem da osim ljubavi i vere, u našem životu potrebni su nam: vazduh, voda, hleb i igra – igra je u suštini umetnosti, baš kao i sam hleb. Stoga, pozorište – igra će nadživeti sve nas jer se nalazi u suštini našeg ontološkog bića, u suštini ljudske egzistencije.