Vladimir Tasić: Nešto više od zadovoljstva igre staklenim perlama

Razgovarao: Marko Bogunović

Pi­sa­nje je iz­bor: iz­bor pi­sa­nja kao po­stav­ke pro­ble­ma ko­ji u kraj­njoj li­ni­ji ne­ma re­še­nje. Moj iz­bor je da pi­šem on­da ka­da mi­slim da imam ne­što da ka­žem, ka­da se mulj eg­zi­sten­ci­jal­nih pro­ble­ma for­mi­ra u ne­što o če­mu mo­gu i že­lim da pi­šem. Ne vi­dim pi­sa­nje kao ob­lik men­tal­ne hi­gi­je­ne. U ne­kim slu­ča­je­vi­ma de­ša­va se su­prot­no: pi­sa­nje po­sta­je ne sa­svim la­god­na op­se­si­ja, po­ku­šaj da se “uđe” u ne­ki mo­žda još mrač­ni­ji ku­tak in­di­fe­rent­nog sve­ta, na­por da se pri­ka­že i ra­sve­tli ne­što što mo­žda ni­ko vi­še ne že­li da vi­di ili da se to­ga pri­se­ti.

Svakom iole imaginativno sposobnom pojedincu bi susret sa piscem Vladimirom Tasićem izazvao niz asocijacija na prohujalo-sa-vihorom Novi Sad, no to bi već bio drski ekskurs u nostalgiju. Istina je, ipak, da je lakoća figure pisca koju Tasić nosi nepodnošljivo laka s obzirom na rasterećenost ulogom nekakvog mesije, donosioca istine, književne zvezde, dežurnog analitičara kulture u padu. Posle nekoliko sati provedenih sa Vladom, izgubi se utisak da se ispred vas nalazi autor prestižnih romana, vodećih književnih pojava u savremenoj srpskoj i vojvođanskoj produkciji, tekstova koji najbolje govore za sebe, “Oproštajnog dara” (2001) za koji je dobio nagradu Drugog programa Radio beograda za Knjigu godine ili “Kiše i hartije” (2004) koja je unela sasvim dovoljno pometnje u srpsku književnu javnost, ne toliko time što je osvojila NIN-ovu nagradu, no pre književnim sastojcima za koje se opravdano mislilo da ne uspevaju na ovom jezičkom tlu.  Tasić je rođen u Novom Sadu, u godini velikih poplava, 1965, odrastao pored Katoličkog groblja, koje kao stvarni jednako kao i izmaštani geotoponim matematički proporcionalno važan za književne junake u njegovoj prozi, stasao na Limanu u vreme kada je u novosadskom pop kružoku rasla glad za džojdivižnovskom estetikom rok muzike, i taman na vreme, 1988. godine, pošto je diplomirao na studijama matematike na PMF-u, napustio Novi Sad upravo kada je ovom gradu pretila poplava jogurta u trouglastom pakovanju. Tamo u Kanadi, istoj onoj koja je vrlo brzo postala ostrvo spasa za horde nezaustavljivih jugoslovenskih emigranata, što kadar čitalac ima priliku da, ako izvoli, i sam uvidi u njegovom romanu “Stakleni zid” (2009), Vlada je završio doktorske studije matematke da bi ubrzo po izbijanju krvoločnog građanskog rata u (s)pokojnoj SFRJ i ostao kako bi se nedugo po dobijanju useljeničke vize zaposlio na Univerzitetu Nju Bransvik, gde i danas drži raznovrsne kurseve u vezi sa matematikom. Kao stipendista matičnog univerziteta boravio je na Oksfordu, gde je delio kancelariju sa (doduše, tada još ne) globalno priznatim argentinskim piscem Gižermom Martinezom. Napisao je svoju prvu zbirku priča “Pseudologija fantastike” (1995). Poslednju deceniju XX veka završio je još jednom zbirkom priča, postmodernističke arhitektonike, “Radost brodolomnika” (1997). Svoju intelektualističku provinijenciju začinio je dvama monografijama: “Matematika i koreni postmodernog mišljenja” (2001), prvobitno štampanom na engleskom jeziku, a potom prevedenom na kineski i španski jezik i knjigom “Svetovi Alena Badjua” (2011). Veliku pažnju u opusu novosadskog pisca čine prestižne knjige eseja, visoko-refleksivne proze o brojnim problemima savremenog života, mišljenja i kulturne proizvodnje: u pitanju su knjige eseja “Njuškači jabuka” (2005) i “Udaranje televizora” (2009). Baš kao što i zvuče, naslovi poslednje navedenih knjiga veselo najavaljuju iznijansiranu ironiju u pripovedanju znanja i svežinu ukusa, nepretencioznost, nenametljivost i nerazmetljivost sveznanjem. Esejičnost je izuzetno važna karakteristika Tasićeve fikcije, dok narativna ingenioznost daje veliki doprinos mišljenju da su njegovi eseji, slično kao i njegova proza, u književnom polju srpskog jezika etablirani kao delo autora sa neprevaziđenom intelektualnom širinom interesovanja. Univerzitetski profesor matematike, koji se na sociološki legitiman način bavi analizom savremenih društvenih fenomena, pisac koji je dovoljno liričan da izbegne usiljenu suvoparnost postmoderne/akademske nategnutosti, a dovoljno prozaičan da izbegne slovensku patetiku duše, kratko vreme muzičar (u grupi “Grad”) koji je ponosno “mučio svoj instrument” i pri tom se usudio da peva, učesnik sindikalnih zalaganja za bolji položaj zaposlenih pri svom Univerzitetu, i na kraju, kako piše Draško Ređep, ‘’stanovnik sveta, koji svoj legalizam, a pokašto i svoj legitimitet, voli, ipak još limanski deran novosadskih terena, da vodi u intimnoj evidenciji poroka ali i pouka’’.

• Nedavno ste učestvovali na Književnom festivalu Pen World Voices, na kom ste u društvu Štiksa, Hemona i Spahića raspravljali o prostoru Balkana, o teretu koji istorijski i imaginativno predstavlja ovaj prostor za pisanje, o fluidnosti balkanskog identiteta i dekonstrukciji stereotipa koji su se vremenom stvorili u slici o Balkanu. Imajući to u vidu, kakav ste utisak poneli sa Festivala? U kojoj meri je ovakav vid reprezentacije balkanske/jugoslovenske književnosti  relevantan za našu književnost?

Vladimir Tasić: Za mene je to bio, uistinu, stimulativan razgovor. Doživeo sam ga kao susret prijatelja, iako sam pre festivala u Njujorku od učesnika poznavao samo Miku Buljevića iz Književnog kluba Booksa u Zagrebu, koja je (zajedno sa Hemonom) vodila nastup i predstavila nas publici. Moj utisak je da smo dobro funkcionisali zajedno, nadovezivali se, komentarisali i dopunjavali ono što su drugi govorili. Mislim da je i publika osetila da smo bili u pravom smislu reči sagovornici. To se verovatno ne uklapa u standardizovanu sliku Balkana, no tim bolje, bar što se mene tiče. Nakon studija Vesne Goldsvorti i Marija Todorova, nema potrebe objašnjavati da je pojam Balkana politički konstrukt. U elemente konstrukcije spadaju i predstave o funkciji književnosti i javnoj ulozi pisca kao arbitra dnevnopolitičke elegancije. Po meni se to uglavnom svodi na maglovitu ideju o piscu-disidentu. No, kada dođe do promene sistema, trebalo bi valjda da se promeni i koncept disidenta. To se ne dešava uvek, i mogu da nastanu zabavni anahronizmi. Štiks, Spahić i ja smo dan ranije posetili panel o Cvajgu. Nismo bili učesnici već smo kao dobri đaci išli da slušamo šta će reći Đerđ Konrad. Kao da smo ušli u vremeplov: Konrad je razvezao priču o Staljinu, ono kad je Staljin zvao Pasternaka, itd. Do nas, u poslednjem redu, frajer u poslovnom odelu je glasno zahrkao. Voditelj panela je izgrdio nekog tipa koji je kuckao sms poruke, na šta je tip napustio salu. Mi smo dočekali kraj i pohitali u vinski bar. Hoću da kažem: naš nastup je bio nešto sasvim drugo, mada smo i posle toga išli u bar. Razgovor su vodili Mika i Hemon, oboje svesni problematike predstavljanja “Balkana”, konotacija tog pojma i raznolikih redukcija koje vrebaju u samoj postavci. Nisam primetio da je iko zahrkao, verovatno zato što smo govorili otvoreno i nismo se krili iza formula i floskula. Meni to nešto znači. Mislim da je značilo i publici. Verujem da je takva vrsta predstavljanja, koja u otvorenom i emancipovanom razgovoru propituje pravila predstave, vrlo relevantna.

Naratori Vaših romana su implicitni pisci kod kojih se potreba za pisanjem javlja kao egzistencijalna nužnost: brat-narator u “Oproštajnom daru” teži da katalogizuje sećanja na svog nestalog brata, Tanja u “Kiši i hartiji” dokumentuje umetnički čin čiji je vrhunac simboličko osmišljavanje života, legitimiše ga pisanjem koje nije samo književnost, već i mitopoesis, memoar, esej, rasprava itd, ‘’dečak koji je kasno progovorio’’ rekonstuiše egzotičnu strukturu porodičnog narativa. Dakle, pisanje postaje instrument za higijenu sećanja, za zaštitu intelektualnog i moralnog integriteta u odviše tuđem svetu. Da li možete da objasnite kako se taj nagon za pisanjem formulisao kod Vas, kakvih sličnosti ima sa ovim likovima? Da li se i kod Vas potreba za pisanjem javlja kao skrivena formula za očuvanje smisla života?

Vladimir Tasić: Svoje pripovedače bih pre opisao kao slučajne pisce, ne zbog filozofske sumnje u pojam nužnosti, mada se i o tome može raspravljati, već zato što niko od njih, ili ih bar ja tako doživljavam, nije apriorno i nužno pisac. Zajedničko im je to što “na kraju” postaju pisci, odnosno otkrivaju sebe kao pisce. Moj doživljaj pisanja je sličan njihovom. Pisanje je izbor: izbor pisanja kao postavke problema koji u krajnjoj liniji nema rešenje. Moj izbor je da pišem onda kada mislim da imam nešto da kažem, kada se mulj egzistencijalnih problema formira u nešto o čemu mogu i želim da pišem. Ne vidim pisanje kao oblik mentalne higijene. U nekim slučajevima dešava se suprotno: pisanje postaje ne sasvim lagodna opsesija, pokušaj da se “uđe” u neki možda još mračniji kutak indiferentnog sveta, napor da se prikaže i rasvetli nešto što možda niko više ne želi da vidi ili da se toga priseti. Pisanje “Staklenog zida”, na primer, bilo je u tom smislu doista težak proces; iskustvo od kog se verovatno nisam sasvim oporavio. “Zašto o tome pišeš?”, čuo sam više puta, “Niko neće da se vrati u to vreme”. Baš zato, baš zato. Ne zanosim se, ipak, idejom da pisanje očuvava smisao života. Verujem da ima pisaca koji jednostavno moraju da pišu, koji bez toga ne mogu. Kod mene, očigledno, nije tako. Potrebna mi je, valjda, vera da u tekstu koji ispisujem ima nešto više od samog teksta. Možda ne baš smisao života, ali nešto više od zadovoljstva igre staklenim perlama.

Niste počeli kao prozni pisac. Klicu stvaralačkog duha kod Vas možemo pronaći u muzici, u okviru novosadskog sastava “Grad” u kom ste svirali u kratkom periodu tokom početka osamedsetih godina. Tada su savremenu novosadsku nju-vejv i postpank muzičku scenu činili i “La Strada”, “Luna”, “Boye” i “Obojeni program”. U pisanju se često osvrćete na pop kulturu, na muziku, na rok estetiku. Da li možete da nam kažete nešto više o tom periodu novosadskog miljea urbane kulture? I da li mislite da je granica između popularne muzike i tzv. ozbiljne umetnosti samo prividna i da je susret ta dva  sveta zapravo neminovan u književnoj produkciji?

Vladimir Tasić: Verovatno nije slučajno to što su iz grupa koje pominjete potekli autori poezije i proze. Slobodan Tišma je dobio NIN-ovu nagradu, Zoran Babić Kebra je objavio zbirke poezije, kao i Jasna Manjulov. Ne znači da su svi koji su prošli kroz taj milje bili automatski predodređeni za umetnost ili književnost, ali postojalo je nešto u cajtgajstu, nešto što je mnoge od nas obeležilo verom u umetnost, šta god pod tim pojmom podrazumevali. Ne mislim da je ono što sam tada radio (naime: mučio različite instrumente) bilo blizu ičega što bi se moglo shvatiti kao umetnost, ali sam iz tog kruga poneo osećaj da vredi pokušati, a kroz razgovore o knjigama, filmovima, naravno i o muzici, naučio sam mnogo toga što ne bih imao prilike da doznam u školi i od drugara iz zgrade. Za mene je taj alternativni svet bio škola otvorenosti, mada, naravno, svaka “scena” ima i elemente zatvorenosti: mislim, ne možeš slušati Šabana Bajramovića, makar bio genije. No svejedno, bez obzira na izvesne avangardističke pretenzije, nešto je postojalo u novosadskoj sceni, neka, recimo, vera u umetnost, šta god to značilo. Pre nekog vremena sam gledao film “Prvi pravi ženski zvuk”, dokumentarac o grupi “Boye”. Film je vredan dokument o tom vremenu, a ujedno i dokument o sećanjima na to doba. Između ostalih, i ja sam o tome rekao par rečenica pred kamerom. Moram, međutim, da pomenem jedan ličan detalj, za koji mislim da može da ilustruje ono što hoću da kažem. Negde na početku filma prikazane su fotografije iz tog vremena. Na jednoj od fotografija ugledao sam, uz nemalo iznenađenje, devojčicu koja će mnogo godina kasnije postati umetnik, keramičar, “moja žena” iz “Oproštajnog dara”. To je, naravno, samo ilustracija koju pominjem bez namere da izvodim grandiozne zaključke ili da stvaram mitove o nekakvom zlatnom dobu. Odnos tzv. visoke umetnosti i popularne kulture je složen i nema direktne veze sa novosadskom scenom. To je pitanje odnosa politike i književnosti ili pitanje politike književnosti. Jugoslovenska književnost bila je visoko politizovana. Dovoljno je setiti se afere oko “Grobnice za Borisa Davidoviča”. S druge strane, bilo je mnogo prevoda i u književnom polju se otvorilo mesto za vrstu “apolitične” literature: rokenrol, duvka, nikako istorija, ratovi, narodni heroji. Po meni je ta forma političke apolitičnosti, koja je naposletku kod nas nazvana “postmodernizam”, iscrpljena devedestih, erupcijom Istorije sa velikim I. Međutim, granice između visoke umetnosti i popularne kulture su nepovratno pomerene. To, naravno, ne znači da sad svi moramo da pišemo o električnoj gitari, ali imam utisak da bi mi roman o Džoniju Štuliću mogao biti mnogo interesantniji od memoara nekog državnog barda.

• Kvantitativno gledano, napisali ste jednaku količinu fikcijskog i ne-fikcijskog teksta, s tim da je u prvi intenzivno upisan kod potonjeg. Pri tom ste član akademske zajednice. Znamo da postoji taj fenomen profesorskog romana ili književnosti. A dobro znamo da, posebno u ovdašnjem književnom polju, taj fenomen ponekad reprodukuje pogrešno nakalemljene matrice znanja i pripovedačkog (ne)umeća. Kako uspevate da balansirate narativno znanje sa esejističkim, a da pri tom prevaziđete užasnu usiljenost ‘’sveznanja’’?

Vladimir Tasić: Nisam siguran da sam uspeo to da prevaziđem. Nisam pronašao ravnotežu. Ne zato što sam profesor (to nema nikakve veze, mnogi pisci žive od univerzitetskih poslova), već zato što kao pisac nisam dovoljno zreo da zaustavim ruku. “Kiša i hartija” je eksperiment u suprotnom smeru, koji je meni bio neophodan da bih uklonio teret očekivanja koja sam osećao posle “Oproštajnog dara”. “Stakleni zid” je svedeniji roman, po meni bolje uravnotežen, ali mislim da treba još mnogo da učim.

U eseju ‘’Od Prokoša do Zebalda’’ poredite dva različita književna tretmana kulture sećanja. Kod Prokoša se proces sećanja nemoćno urušava u samom sebi kada se izmešta iz svog realnog konteksta. Kažete, mislivši na likove u romanu “Sedmorica koji su pobegli (1937)”: ,,Njihova sećanja su varka, neodrživa bez goriva kulture kojoj su nekada pripadala’’. Na koji način se ovaj zaključak može primeniti kada razmatramo postupak narativizovanja sećanja kao mehanizma očuvanja simboličkog kapaciteta života u romanu “Oproštajni dar”? Koliko je to što ste vi u romanu predstavili kao katalogizaciju sećanja na blisku osobu (a ujedno i sećanje na celokupan kulturni prostor iz kog je književni junak izmešten) zapravo univezralni problem iseljeništva i odsustva iz autentične kulture? Nije li to takođe očajnički pokušaj da se spase ‘’neka ranije stvorena slika o sebi’’, imajući u vidu da se, što je zapravo potresno finale romana, i lična drama neimenovanog naratora ‘’naposletku pretvara u prah’’?

Vladimir Tasić: Ako se dobro sećam, Prokoš je svoje junake naposletku odveo u pustinju. To je radikalan potez; možda  antislika konkviste, možda paranoja. Moji junaci nisu u toj meri izolovani. Svet koji okružuje pripovedača ”Oproštajnog dara” postavlja drugi problem: ne nedostatak bilo kakve kulture, već problem druge kulture koja nije radikalno različita i u tom smislu nije podložna egzotizaciji, ali je dovoljno različita da zahteva preispitivanje sopstvenih sećanja, rekonstrukciju slike o sebi i kulturnom prostoru iz kog je pripovedač izmešten. Nestanak brata, mehanizam disekcije i isporučivanja njegovih ostataka, sve to postavlja pitanje koje je različito od Prokoševog. Nešto je nestalo, rasparčano je, pretvoreno je u prah, ali mi smo još tu, mislimo, osećamo, i pitamo se: Kako dalje? Da li od tih ostataka može nastati nešto drugo, umetnost, recimo? Imamo li pravo da od toga pravimo umetnost? “Oproštajni dar” je u tom pogledu optimistična knjiga. Ljubav pobeđuje. Bar sam tad u to verovao.

Kada pričamo o književnoj obradi teme iseljeništva, odsustva iz jezika čijoj se kulturi primarno obraćate sa distance, govorimo o dominantnom ljudskom iskustvu XX i XXI veka. Nemoguće je izbeći ovu temu i u razgovoru sa Vama, jer ova dijalektika svoje/tuđe, daleko/blizu, koliko god bila podložna relativizaciji s obzirom na globalizovanu dispoziciju koju je pridobila u savremenom kulturnom trenutku, umnogome određuje poetiku Vaše proze. U prigodnom govoru po dodeli NIN-ove nagrade opisali ste jedan detalj sa aerodroma: u iščekivanju narednog leta obreli ste se u pušačkoj prostoriji koja je odvojena staklom i u kojoj su pušači kao u nekom društveno-političkom vakumu, osuđeni na poglede posmatrača-nepušača. Koliko bi ovakva slika iz svakodnevnog života mogla da ima sličnosti sa položajem iseljenika u odnosu na starosedeoce? Da li su stranci monstruozni Drugi izdvojeni staklenim zidom?

Vladimir Tasić: Postoji, naravno, izvesna barijera, obostrana, mada je uglavnom postavlja dominantna kultura. U metafori sa aerodroma, vakum nije permanentan. U njega se ulazi da bi se ostvarilo pravo na specifično zadovoljstvo koje je nepoželjno u dominantnoj kulturi. Cena za to je saučestvovanje u spektaklu nadzora i kontrole. Žižekovski rečeno, to je spektakl ukradenog užitka: Drugi poseduje tajni užitak, neku svoju mračnu Stvar koju moramo nadzirati, rasvetliti i izložiti. U neku ruku, to je situacija stranca, s tim da je verovatno korektnije zamisliti lavirint različitih “pušačkih prostorija” na različitim kulturalnim lokacijama. Tako dobijamo sliku unakrsnih mehanizama kontrole u kojima svako može da bude označen kao Drugi, i javlja se problematična ideja iseljenika kao univerzalne forme savremenog iskustva. Možda smo svi nomadi ili potencijalni nomadi, no čini mi se da je to ideja teoretičara koji često putuju. Treba ipak praviti razliku između pušača na aerodromu i onih koji nemaju nikakav izbor, koji su ograđeni i izloženi nasilju mnogo bolnijem od pogleda.

Poznato je da ste se u Kanadi našli pre nego što se u Jugoslaviji desio sav onaj sevdah nightmare i pre nego što se ova obećana zemlja raspala (a vi se preselili u drugu obećanu zemlju). Odlučili ste da dobrovoljno ostanete u Kanadi, jer Vas nije privlačila pomisao na povratak u silovanu, rasparčkanu zemlju. Međutim, Novi Sad i Jugoslavija su ostali su ključni geotoposi u Vašoj prozi. Ispisali ste omaž jednom Novom Sadu koji je ostao zaustavljen u Vašem sećanju, naročito kada govorimo o “Oproštajnom daru”. Takva situacija, u domenu površinske analogije sa pisanjem u dobrovoljnom odsustvu iz , asocira na Džojsa a Novi Sad na Dablin. Oba grada su oduvek nekako bila na margini u raznim smislovima. Da li mislite da Novi Sad poseduje potencijal da mu lokalna povest bude ispisana na tako univerzalan način kao što je to učinio Džojs sa Dablinom?

Vladimir Tasić: Univerzalnost Dablina ostala bi možda neprimećena da se borba oko zasnivanja književne nauke kao zasebne akademske discipline na engleskim univerzitetima završila porazom Livisovih reformi. Na elitnim univerzitetima, književnost je bila deo klasične filologije: grčki i latinski klasici su proučavani u meri doličnoj solidno obrazovanom džentlmenu. Literatura na engleskom jeziku je smatrana pogodnom za raju i proučavala se u večernjim školama u okviru programa opismenjavanja (i indoktrinacije) radnika. U toj borbi, Džojsov “Uliks” našao se u takozvanom kanonu, doduše u B kategoriji. Teško je zamisliti da bi tako složenu knjigu bilo moguće konstruisati kao univerzaliju bez podrške akademskog autoriteta; čak se i Virdžinija Vulf loše izražavala o Džojsovom osećaju za pristojnost. Dakle, rasprava o univerzalnosti Džojsovog Dablina postala je moguća u jednom specifičnom spletu istorijskih okolnosti i uz pomoć prestiža koji donosi Kembridž. Zato mi se čini da su šanse Novog Sada relativno male. No, ko zna, možda ćemo ući u kanon, via Megatrend.

Često se govori o intertekstualnoj razmeni književnih signala između Vaše proze i proze Tomas Pinčona sa jedne i Kiša sa druge strane. No, zaboravljaju se drugi pisci u ovoj (post)modernističkoj konstelaciji. U pitanju su autori manje poznati srpskom/jugoslovenskom čitalaštvu, autori koji su pozicionirani na margini velikih diskursa (post)modernizma: Gižermo Martinez, čiji ste roman “Povest o Rodereru” preporučili za prevod na srpski jezik(po prvi put), Selindžer sa serijom o Simoru, pisac koga simpatišete uprkos strogom sudu savremene kritike, Frederik Prokoš,  gotovo nestvaran autor, potom pisac mlađe generacije Dejvid Bezmozgis, čiju ste priču ‘’Nataša’’ preveli za “Zlatnu Gredu” pre zvaničnog prevoda zbirke, i na kraju Zebald, u čijoj ste recepciji učestvovali kao jedan od pisaca. Šta možete da kažete, koliko god to bilo nezahvalno, o izveznoj interliterarnoj razmeni sa navedenim autorima, ali i uopšte o pojavi famoznog straha od uticaja?

Vladimir Tasić: Naveli ste mnoge primere, a sigurno postoje mnogi drugi. U vezi sa Darom, pominjan je David Albahari, što je sasvim korektno, mada mislim da je u romanu pozivanje na neke osobenosti Albaharijevog stila imalo i funkciju (blagog) distanciranja. S druge strane, distanciranje je naprosto nemoguće, jer je Albahari uticao na mene, kao čitaoca, verovatno na čitavu generaciju čitalaca u bivšoj Jugoslaviji, kao prevodilac i urednik zbirki kratke svetske priče. U vezi sa Kišom, često je pominjan Pinčon, što je redu, ali koliko mi je poznato niko nije pominjao Lesli Silko, čiji je roman “Almanah mrtvih” takođe imao nekog efekta na mene. Trebalo bi (u vezi sa nekim osobenostima tona u “Staklenom zidu”) možda pomenuti i Delila, ali zašto bismo se tu zaustavili? Treba možda pomenuti Kucija i, uostalom, sve knjige koje su na mene ostavile trajan ili efemeran utisak, kako u pozitivnom tako i u negativnom smislu. Ako se govori o “uticaju”, što nije koncept bez problema, mislim da je logičnije da strahujem od uticaja koje smatram lošim nego da se bojim da knjiga liči na nešto što smatram dobrim. Spisak “uticaja”, dakle, nikada nije potpun, to je jedno; drugo, spisak nije nepromenljiv u vremenu. Poslednjih godina o Pinčonu ne mislim isto što sam mislio u doba “Kiše i hartije”, a promena mog stava zabeležena je u eseju “Orvel i Pinčon protiv Bazuka Džoa” iz zbirke “Udaranje televizora”. Moguće je da ću ponovo promeniti mišljenje. Opštije gledano, čini mi se da Blumov koncept anksioznosti uticaja stvara čudnovato edipalnu viziju književnosti: mitsko igralište velikih imena (i velikih ega) na kom se vodi neprestana borba za položaj u kanonu i hijerarhiji kritičkih vrednosti. Možda to više govori o kritici, koja se prirodno oslanja na poređenja i klasifikacije, traga za sličnostima i razlikama. Meni je, međutim, smešno da zamišljam da ulazim u nekakvu borbu sa, recimo, Delilom ili, što se toga tiče, sa Danilom Kišom. To je moj stav, mada ima i onih koji smatraju da napadom na drugog autora, obično većeg, mogu da prisvoje deo njegovog kulturnog kapitala. Pre desetak godina, vodila se polemika o Kišu, to jest o knjizi koja je pokušala da ospori Kišov status. Nastalo je nešto medijske buke, no ishod kolektivnog trućanja bilo je lako predvideti: Kiš je i dalje naš veliki pisac, a ondašnja kvazipolemika je otišla u anale književno-političkih bezvezarija. Čini mi se da je ta vrsta borbe, bar kod nas, uvek vezana za neku opskurnu kalkulaciju. Naravno da postoji “razmena” u smislu da se tekstovi pozivaju jedni na druge, određuju se jedni u odnosu na druge, a postoje i simpatije. Ako kritika kaže da moje knjige liče na knjige autora koje volim, mislim, šta reći: hvala na komplimentu.

• Da li biste se za sebe usudili da kažete da pre pripadate imaginarnom prostoru Srednje Evrope, istom onom kulturnom basenu u kom su kopali i Kiš, Tišma, Hrabal i Broh, ili balkanskom, o kom često zapadni kritičari vole da pišu kao poetičkoj nužnosti pisaca iz jugoslovenskog jezičkog podneblja?

Vladimir Tasić: Ne vidim zašto bih se ograničavao na pojmovni aparat preuzet iz jezika međunarodne politike. Jugoslavija je bila i jedno i drugo, uvek u tom nestabilnom i nesvrstanom raskoraku koji mi se sviđao. Kišova prividno usputna odrednica “po srednjoevropskom vremenu” ujedno funkcioniše i kao ključna oznaka ironijske distance prema političkim konstrukcijama dihotomije “Balkana” i “Srednje Evrope”. Odrastao sam čitajući severnoameričke i južnoameričke pisce, i srednjoevropske, i balkanske, i ruske, i italijanske i francuske. I srećan sam što mogu da kažem da smo na Festivalu u Njujorku, na panelu koji je bio posvećen “balkanskoj” književnosti (što je samo nov naziv za književnosti Bosne, Hrvatske i Srbije) bili jednoglasni u stavu da takve podele ne definišu osećaj za književnost koji nas je formirao. Možda će novije generacije imati drugačiji stav, to ne znam. Naravno, ne mogu se prostim ukazom proglasiti za, recimo, čileanskog pisca. Pišem na jeziku koji me smešta u određeni kontekst, i prihvatam činjenicu da nisam onaj koji imenuje stvari. To me, međutim, ne sprečava da književnost doživljavam kao nešto što nije sudbinski vezano za slučajnost rođenja. Južnoafrički pisac, koji živi u Australiji, može da napiše izvanredan roman o Dostojevskom. To je književna sloboda kojoj, čini mi se, vredi težiti. Nema poetičke nužnosti koja je vezana za geografiju. Postoje skupovi pisaca i knjiga, koji dele neka svojstva, što može da bude korisno kritici i nauci o književnosti. Međutim, skupovi su apstrakcije i ne ulaze u kauzalne odnose. Poetička nužnost ne postoji.

• Stiče se utisak, čitajući Vaše romane, naročito “Kišu i hartiju”, da ste odali diskretni omaž jednoj vrsti japanskog ugođaja. U “Oproštajnom daru”, na početku i na kraju romana, možemo pročitati dve priče, jednu anegdotu o novosadskom doktoru koji je na simpozijumu u Japanu podlegao opijajućem dejstvu Babylonie Japonice i na kraju legendu o učitelju Hazami. “Kiša i hartija “nam donosi melanholični i dirljivi kratki traktat o kiši i Tanjinom doživljaju Japana i romana “Crna kiša nad Hirošimom” Ibuzea Masuđija, koji takođe, kao i Vaš roman, govori o bombama uništenom gradu, naravno, bombama nemerljivo razornijim; (priča o japanskoj lozi je, naposletku, izostala iz konačne strukture romana). Kako se specifična japanska paradigma o umetnosti prelama kroz Vašu refleksiju o pisanju?

Vladimir Tasić: Nisam pokušavao da “uhvatim” nešto tako široko. Siguran sam da postoje različite paradigme u japanskoj umetnosti, možda ne iste u svakoj umetnosti i svakom dobu. U knjigu sam uveo izolovane reference na nekoliko detalja, recimo problem predstavljanja kiše na platnu i u tekstu. Priča o učitelju Hazami je preuzeta iz zbirke japanskih folk legendi, jer se uklopila sa drugim detaljima u romanu. Priča o japanskoj lozi, kudzu, koja se nekontrolisano širi, nije ušla u roman, ali ne sećam se više zašto sam tako odlučio. U poslednjem momentu, nekoliko dana pre nego što je trebalo predati rukopis, izgubio sam u računarskoj havariji poslednje poglavlje teksta, i moguće je da naprosto nisam imao vremena da rekonstruišem taj deo. Detalj koji je morao biti prepušten slučajnosti: momenat japanske estetike, ili samo izgovor, naknadna mudrost?

Šta za proznog pisca znači da osvesti svoju političku poziciju? Na primer, u Vašem slučaju, da bude na umerenoj levici? Šta to može da znači za književni jezik, prevashodno mislim na ‘’naše jezike’’, koji poslednje dve decenije obiluju upravnim, tvrdo-desničarskim diskurskom koji regulišu državni aparatčici i dnevni paranoici?

Vladimir Tasić: Ne znam koliko je moja levica umerena, ali tako valjda bolje zvuči. Ne mogu lagodno da govorim u ime “opšteg” proznog pisca. Za mene, konkretno, politička svest znači da me od medijskog angažmana mnogo više zanima vrsta političke akcije koja je lokalna i stvarna, koja može da ima realnog efekta u neposrednoj okolini. Poslednjih par godina proveo sam sarađujući sa pregovaračkim timom našeg sindikata, bili smo u štrajku u januaru (što baš i nije neka umerena varijanta u Kanadi), učestvovao sam u visokopolitizovanom procesu arbitraže. Nažalost, u toj situaciji nisam imao vremena da pišem. Možda je Vaše pitanje prilika da promislim šta bi sve to moglo da znači za književni jezik, za odnos prema književnosti na srpskom jeziku. Priznajem da nemam zadovoljavajući odgovor. Odgovor na pitanje o efektu na pisanje može se naći samo pisanjem. Svestan sam da će biti teškoća. Ono što sam radio, kao i moji politički stavovi i vrsta aktivizma koji me zanima, ne uklapaju se u postojeće diskurzivne opcije koje vidim u Srbiji. Iskreno, prestao sam da pratim šta se tamo dešava, sve te Dačiće i Vučiće, taj cirkus koji nikako da ode iz našeg grada. Političari i starlete naravno nisu književnost, ali opterećuju kulturni prostor određenim formama predstavljanja koje posredno sužavaju književno polje. Ukratko, biće mi potrebno neko vreme da razmislim šta bi mogla biti tema koja me zanima a u isto vreme ima bar minimum relevantnosti u političkom i medijskom kontekstu savremene Srbije.

• “Oproštajni dar” i “Kiša i hartija“ su romani koji se uvrštavaju u najbolje iz savremene književne produkcije na srpskom jeziku u novom milenijumu. No, oni su takođe i spretno zaobišli takozvane teške političke teme, te su ove ostale kao mizansceni ličnih drama junaka, vešto ispletene senke koje se nadvijaju nad pričom. “Stakleni zid” je, pak, roman sa znatnom političkom i dokumentarnom težinom. Političko ubistvo novinarke Dade Vujasinović Vam je poslužilo kao dokumentarni predložak fikciji (mada je narativni fokus usmeren na odjek ovog događaja). U eseju ‘’Predlog za razmišljanje o Kišu’’ bavite se implikacijama opasnosti i efikasnosti književne montaže dokumenata. Koliko je opravdano govoriti o ‘’bremenu pisanja’’, o ‘’obavezi beskrajnog osmišljavanja onog što je bilo, jer istina postoji ali nije prisutna’’, kada se radi o romanu “Stakleni zid”? Da li književnost, pisanje proze, u tom slučaju ‘’procepa između istine i diskursa’’ (dakle, ubistva novinarke koje je predstavljeno kao samoubistvo) može da ‘’determiniše prostor u kojem je nasilna smrt skandal’’, da li može da ‘’da smisao toj smrti’’?

Vladimir Tasić: Pitanje je sigurno relevantno za “Stakleni zid”. Ne tvrdim da imam zadovoljavajući odgovor. Metoda montaže dokumentarnog materijala je problematična, jer ista tehnika može da proizvede sjajan književni tekst i propagandno smeće. To je problem na koji je Kiš ukazao, ali u njegovom filozofskom okruženju nije bilo lako naći odgovor. Filozofija, koja je previše okrenuta jeziku, ne nudi izlaz: ona se vrti krugu jezika i zauvek ostaje u domenu interpretacije. Skloniji sam zato da se složim sa Badjuom: istina postoji ali je uvek nepotpuna, ne može se iscrpiti diskursom i stoga zahteva odluku o istini nekog događaja, kao i vernost ili posvećenost uvek-nepotpunom postupku istraživanja. Zvuči vrlo suvoparno, kao nekakav naučni projekat. U praksi, to je “breme pisanja” koje sam pomenuo u eseju. Badjuova shema ima drugih teškoća, ali možda se može posmatrati u kontekstu ideje koju je Kiš opisao kao “lirski dokaz za prizvukom egzaktnog”. Iz toga naravno ne sledi da svaki književni tekst preuzima obavezu da bude donosilac istine. Imamo pravo na igru, na zadovoljstvo izmišljanja. Međutim, kada se književna igra ukrsti sa realnim događajem, ulog je mnogo veći i prevazilazi domen književnosti. Književnost se bavi književnom istinom, njene procedure su prevashodno književne, uslovljene zahtevima dramatizacije, stila, strukture. U “Staklenom zidu”, na primer, nisam pominjao izvesna imena. Za to nema logičkih i etičkih razloga, ali ima književnih: neka od tih imena su još uvek značajna i aktuelna, pa bi njihova aura zasenila dramu junaka, poklopila bi intimniji deo priče. U nekom zamišljenom sudskom procesu, ili u novinskom tekstu, pristup bi bio drugačiji: fokus je na pitanju “ko je ubica”, čitav proces se usredsređuje na trenutak i ne uzima u obzir posledice koje se šire kroz vreme i prostor. Presuda “preseca” proces, okončava ga. Književna procedura je nešto drugo, njeno istraživanje je rasplinuto, umreženo u različite forme iskustva. Zato ne verujem da literatura, čak i ako se odvaži da “izađe na teren” i uključi verodostojan dokument, može sama po sebi da podari smisao događaju koji je, u ovom slučaju, sa malim zakašnjenjem, zvanično imenovan kao ubistvo. Dečak je kasno progovorio. Država još nije.