Per.Art: Uneti istinu u javni prostor

Razgovarala: Nataša Gvozdenović

Nadahnutost i suštinska odgovornost prema trenutku u kojem svi iskusimo da odnosi među nama i u društvu zaista mogu biti drugačiji, ta vrsta saznanja i uvida u konkretnom susretu sa osobama sa intelektualnom ometenošću dolazi  kroz umetnost koju stvaramo. Kada se pojavi ta vrsta čudesnog, novog u afektivnom, koje nosi i političnost našeg  rada i delovanja – e to je trenutak kada se stvari mijenjaju

Per.Art je umetnička asocijacija koja deluje u oblasti produkcije, edukacije i promocije savremenih izvođačkih umetnosti. Svoje aktivnosti sprovodi  kroz program  za savremeni ples i performans i program umetnost i inkluzija, koji ove godine obeležava 15 godina postojanja. Od samog početka, ovaj program vodi Saša Asentić sa jasno definisanom željom da se interveniše unutar stvarnosti, da stvarnost postane, u izvesnom smislu humanija, i da se marginalizovane grupe -  dakle nevidljive - učine – vidljivim.

Sa svojim timom je uspeo u nameri – jer razgovor vodimo u prostorijama Srpskog narodnog pozorišta gde se inače odvijaju njihove probe, samo nekoliko dana pre toga – predstava “Communitas na ispitu“ nastala u koprodukciji Per.art-a, Srpskog narodnog pozorišta i Teorije koja hoda, odigrana je nakon uspešnih gostovanja u Njujorku, Berlinu i Atini, na Bitefu u zvaničnoj selekciji, a samo nekoliko meseci iza nas – na festivalu ‘’Sinema siti’’ film ‘’Goran’’ nastao u njihovoj produkciji sa jednim od članova grupe mladih sa intelektualnom ometenošću u glavnoj ulozi osvojio je posebnu nagradu festivala. Uspesi dakle potvrđuju da usmerena posvećenost uz podršku daje rezultate. Sa svešću da, naravno, borba, u izvesnom smislu, nikad ne prestaje. Postoje samo kratki predasi.

Razgovor sa timom Per.art-a – Sašom Asentićem, Natašom Murge Savić, Oliverom Kovačević Crnjanski, Tatjanom Tucić i Frosinom Dimovskom vodim u sali za vežbanje u Srpskom narodnom pozorištu.  Parafraziraću Selindžerov uvod u ‘’Freni i Zui’’- intevju koji je pred vama uzmite, pre svega – kao jednu ljubavnu priču.

• Povod za naš razgovor je jubilej- 15 godina postojanja Per. art-a. Jubileji inače služe da se čovek osvrne, sumira etape pređenog puta. Idemo onda- kadar prvi – jesen 1999-te…

Saša Asentić: … Ako se prisjetim kraja oktobra i početka novembra 1999. kada smo počeli da radimo sa mladima sa intelektualnom ometenošću, tada je važeći termin za ovu populaciju bio drugačiji – mentalno nedovoljno razvijeni – ovo napominjem jer se termini, kao i sam jezik, mijenjaju i uvijek govore i o specifičnostima društva određenog vrijemena… U ovom konkretnom slučaju radi se o zvaničnim terminima i oni nam govore da se u proteklih 15-ak godina jesmo još više primakli socijalnom modelu poimanja invaliditeta i same inkluzije, što svakako ohrabruje, jer je obavezujuće za same institucije ovog društva. Nažalost, ako pogledamo sam jezik i stanje u svakodnevnom govoru, tu se u samom društvu nije mnogo promijenilo u odnosu na jesen 1999, u nekim aspektima je čak i gore, jer su i dalje dominantni degradirajući termini za ovu populaciju koji su, zapravo, direktno povezani sa jednom od glavnih karakteristika savremenog srpskog društva, a to je diskriminacija. Za promijenu jezičkih termina, jezika, mentaliteta, i samog društva, potrebno je vrijeme… Mi te promijene ne samo da pratimo, nego pozitivne promijene i proizvodimo kroz trajanje i rad naše grupe. Iza nas je 15 godina kontinuiranog rada. U trenutku našeg prvog susreta, ova situacija – da sada razgovoramo o jubileju, u Srpskom narodnom pozoristu, u ovom sastavu – bila je potpuno nezamisliva. Dakle, situacija u kojoj će naša grupa sa intelektualnom ometenošću izvoditi predstave u Srpskom narodnom pozorištu,  biti na repertoaru, imati probe ovdje, ići na gostovanja širom Srbije i u inostranstvo… u tom trenutku to bi bila jedna teško zamisliva i nevjerovatna priča, da smo je tako zamišljali u maloj prostoriji «Kluba roditelja mentalno nedovoljno razvijene dece» …

Ali ipak, u duhu tog vremena i zajedno sa par kolega, ja sam te 1999. tokom i nakon bombardovanja imao jasnu viziju da društvo može da izgleda drugačije. Imao sam snažan osjećaj spremnosti, odlučnosti i svijesti da mi imamo priliku da pokušamo da napravimo društvo kakvo želimo. Od toga smo krenuli. Sam susret sa mladima sa invaliditetom desio se jeseni 1999. u okviru projekta teatar „Kišobran“ koji je inicirao Novosadski humanitarni centar. Mogao bih da kažem da se naš susret desio gotovo slučajno, ali sve ove godine iza nas potvrđuju da se zaista ništa ne dešava slučajno, odnosno da ta „slučajnost“  dobija na značaju u ličnom, profesionalnom i društvenom smislu samo kroz istrajavanje i stalno obnavljanje te vrste zanosa i posvećenosti kakve u nama stvaraju PRVI trenuci, trenuci novog saznanja ili inspiracije,  koji bez vremenske, lične i zajedničke dimenzije ostaju samo prazni trenuci u prošlosti. Već na prvom susretu smo se prepoznali i krenuli u nepoznato, krenuli da gradimo uslove u kojima ćemo moći da stvaramo pozorište kakvo želimo. Natalija Vladisavljević, članica naše grupe i osoba sa Daunovim sindromom je na jednoj od proba tokom koje smo razgovarali o pozorištu, a bila je to zima 1999. na 2000, rekla šta ona smatra da je bitno za pozorište, a meni je to svih ovih godina ostalo kao ideja vodilja: da „imitiranje života nije ni kulturno ni lepo“, i da „ako bi publika zatražila dostojanstvo od glumca, znala bi i sama da proceni kakvo pozorište treba da bude“. To kako Natalija vidi ulogu pozorišta za mene je suština našeg rada: da ne imitiramo život nego smo istiniti – a ako to jesmo, onda istinu donosimo u javnu sferu i stvaramo prilike u kojima osobe sa intelektualnom ometenošću mogu da se pojave i budu prisutne u javnosti i kažu ono što imaju.  Smatram da Natalijino shvatanje pozorišta u potpunosti korespondira sa idejom progresivnih pozorišnih praksi u 20. vijeku koje su se bavile invencijom i intervencijom u pozorišnom, a onda i društvenom smislu. Od samog početka našeg rada ovo se izdvojilo kao neka vrsta kreda. Ubrzo kada smo krenuli da širimo naš rad i kad su krenuli da nam se pridružuju novi članovi i saradnici, bilo mi je bitno da svi shvate da sve što radimo uključuje osobe sa intelektualnom ometenošću – od komuniciranja i planiranja na svim nivoima, do tematskog osmišljavanja i realizacije umjetničkih i društvenih projekata…

Olivera Kovačević Crnjanski: Nakon 15 godina u javnosti Novog Sada i Srbije prepoznatljivo je ime i rad  Per.Art-a. Najveći deo proba za naše predstave radimo u SNP-u, u kojem se naši „glumci“ (kako sebe najviše vole da nazivaju) osećaju kao kod kuće. Jave se portiru i samostalno odlaze u baletsku salu ili na kamernu scenu, na probe ili predstave. Imamo veliku podršku na prvom mestu od strane upravnika Aleksandra Milosavljevića, ali i svih ostalih: radnika tehnike, majstora svetla, tona, plesača, glumaca i na kraju ili na prvom mestu, publike. Naše predstave su na redovnom repertoaru SNP-a.

• Na koje načine ste ušle u priču?

Nataša Murge Savić: Priključila sam se radu  2002. kada me je Saša pozvao da napravim rekvizite, delove scenografije i kostim za predstavu „Gatka“. Sam susret sa grupom je bio ljubav na prvi pogled … tako sam uplovila u ovu priču i posle se sve nadograđivalo.

• Saša te ubedio  da budeš producent…

Tih godina nisam razmišljala da ću se baviti raznim poslovima koje nosi rad u jednoj organizaciji, nisam osećala da imam tu sposobnost, ali su onda, tokom godina, uz Sašinu podršku i iskustvo, isplivale razne veštine i izazovi koji su me osnažili. Kako se organizacija razvijala tako smo se svi menjali  i životi su nam se preplitali na ličnom i profesionalnom planu.

Saša Asentić: U ovom radu svako od nas na određen način obavlja dio producentskog, menadžerskog, organizacijskog posla… to je prosto tako na nezavisnoj sceni i može se problematizovati u kontekstu neoliberalnog kapitalizma, ali to nije tema ovog razgovora. Po pitanju nezavisne pozicije htio bih pojasniti da mi sarađujemo sa institucijama kulture zbog same inkluzije za koju se borimo u oblasti javnog kulturnog života i da njihovi zaposleni u saradnji sa nama, naravno, rade ono za šta su primarno zaduženi. No, ono što sam htio da kažem je da se u Natašinom konkretnom slučaju radi o jednoj posebnoj višestrukoj povezanosti sa članovima naše grupe. Nadahnutost i suštinska odgovornost prema trenutku u kojem svi iskusimo da odnosi među nama i u društvu zaista mogu biti drugačiji, ta vrsta saznanja i uvida u konkretnom susretu sa osobama sa intelektualnom ometenošću dolazi  kroz umetnost koju stvaramo. Kada se pojavi ta vrsta čudesnog, novog u afektivnom, koje nosi i političnost našeg  rada i delovanja – e to je trenutak kada se stvari mijenjaju. To je upravo sve ono što dolazi kao rezultat rada – a da bi se to omogućilo neko to mora da, suhoparno rečeno, organizuje. Ovo nije samo posao producenta, nego kretanje između aktivističkog, umjetničkog, kulturnog i društvenog rada, u čemu svi na svoj način učestvujemo. Za sve nas je dragocjeno to što Nataša u posljednjih 10 godina najviše saobraća sa svima nama, sa članovima grupe, njihovim prijateljima i članovima porodica, sa čitavim timom Per.Art-a, sa svim saradnicima, dakle sa preko 60 ljudi koji su direktno vezani za naš rad… Ako ovo posmatramo kao jedinstvenu umjetničku praksu zasnovanu na principu inkluzivnosti i činjenici da svako od nas ima udjela u njenom organizovanju i funkcionisanju, onda pozicija svih onih koji su sposobni da to rade u kontinuitetu 15 godina postaje još dragocjenija za društvo, u vrijemenu kada je samo društvo kao projekat zaboravljeno i gdje našom stvarnošću dominiraju partokratija, privatizacija, korupcija, konzervativizam…

Ono što je za naš rad specifično je da smo uvijek bili svjesni konteksta u kojem radimo i koji nas određuje.  Prema njemu smo se uvijek kritički odnosili i tragali za novim, aktuelnim i relevantnim načinima da djelujemo na kontekst putem našeg umjetničkog rada i javnog djelovanja. Po tom pitanju – ako gledamo pređeni put možemo reći da smo proizveli društvene sadržaje koji nisu postojali u Novom Sadu i Srbiji. Kako je Olivera rekla,  prije 16, 17 godina nije bilo moguće da osoba sa intelektualnom ometenošću dolazi na probu u jedno nacionalno pozorište, na hodnicima se mimoilazi  sa plesačima koji idu na baletsku probu i da to bude uobičajeno, da umjetnički radovi i glas osoba sa intelektualnom ometenošću budu prisutni u našem gradu, da osoba sa intelektualnom ometenošću  bude gost  u televizijskoj ili radijskoj emisiji i govori o svom radu, ili da je neko prepozna na ulici i čestita joj jer je gledao predstavu, posjetio izložbu ili čitao njenu knjigu… To su veliki pomaci i nešto što u vrlo konkretnom smislu čini život svih nas a i samog društva u kojem živimo, jer to su sadržaji i činjenice koje ne mogu da se ignorišu. Nažalost, u Srbiji se za to potrebno stalno iznova boriti jer su zbog opšteg stanja u državi i društvu ovaj rad, kao i osobe sa intelektualnom ometenošću stalno ugrožene. Ali ne treba zaboraviti i na tome bi trebalo insitirati kada govorimo o stanju u našoj zemlji, da su osobe sa invaliditetom uz starije osobe, žene, vjerske, nacionalne, seksualne i druge manjine među najugroženijima u Srbiji, a to je veliki dio populacije, zatim, da u Srbiji stravično veliki procenat stanovništva živi u siromaštvu, kao i da je nezaposlenost ogromna, pogotovo među mladima – osobe sa invaliditetom ne samo statistički nego i po pitanju društvene stvarnosti Srbije takođe spadaju u ove kategorije stanovništva. Suština onoga što hoću da kažem, kada je u pitanju ova borba, jest da diskriminacija i korupcija, koje su glavne odlike društva u Srbiji, ne bi trebalo da nas udaljavaju jedne od drugih, nego bi trebalo tragati za načinima uspostavljanja veza i solidarnosti jer smo svi u poziciji ugroženih, ili nam ona realno prijeti, a svakako znamo nekog nam bliskog ko se u njoj već nalazi.

Na različitim nivoima se trudimo da naš rad ne ostane izolovan – povezujemo pojedince, grupe, inicijative, institucije, aktivni smo stalno u Novom Sadu, a odlazimo i u druge gradove i organizujemo susrete u Beogradu, Subotici, Kikindi, Zrenjaninu, Somboru, Nišu, Kragujevcu, Sremskoj Mitrovici….

• Koliko je vas specifičan i pionirski nacin rad u Per.Art- u menjao

Olivera Kovačević Crnjanski: Kao i Nataša, priključila sam se Per.Art- u na predstavi „Gatka“ u ulozi domaćina (iz SNP-a), a zatim me je Saša pozvao da se priključim grupi, odnosno organizaciji. Ono što je mene fasciniralo još tada je ozbiljnost i kompaktnost grupe, bila sam zadivljena njihovim izvođačkim sposobnostima, snagom i posvećenošću koja se osećala na sceni.

Oni nikada sebi ne bi dozvolili, kao neke od mojih kolega, ili  kao ja na kraju krajeva, da budu umorni, da kažu: nešto nam se danas ne radi. „Znamo zašto smo tu: da radimo, da glumimo, da budemo dobri, da igramo na sceni, da nas hvale i da dobijemo aplauz“ – to je njihov stav. Promenili su moj odnos prema profesiji najviše po pitanju rada u grupi, kao i stvaranja i sprovođenja ideja. Poštovanje različitosti i tolerancija…  neverovatno je koliko su nas naučili da stvaramo zajedno svako u odnosu na svoje iskustvo i znanje, želje i mogućnosti. Rad u Per.Art-u je za mene najvažniji u svakom smislu, profesionalnom i ljudskom.

• Ono što je najviše ostavilo traga na vama, ono što najviše pamtite za ovih 15 godina

Tatjana Tucić: Kada nekome kažem da radim sa grupom koja se sastoji od osoba sa intelektualnom ometenošću, najčešće mi kažu: „to je tako humano od tebe“, ali tada kažem da nije humanost ono što me je privuklo da se priključim Per.Art-u. Mene je privukla umetnost, estetika, poetika tog rada. Kada sam prvi put videla predstavu bila sam do te mere oduševljena da sam odmah poželela da budem deo toga. Dakle, sadržaj, način rada, estetika, poetika i, na kraju krajeva, filozofija, koja, pre svega, provejava kroz Natalijine radove – meni je to bilo uzbudljivo i inspirativno i poželela sam da budem deo toga. Pre toga sam imala dugogodišnje iskustvo pedagoškog rada sa mladima bez ometenosti. Moja metodologija rada se nije mnogo razlikovala kada sam došla u Per.Art, ali sam se promenila ja, postala sam svesnija društvenog konteksta i sopstvenih ograničenja i navika u radu. Morala sam da srušim određene barijere u sebi, da se otvorim, da ne pokušavam da inputiram određena znanja i veštine već da pustim da to bude slobodan tok – jedna slobodna razmena iz koje će nastajati određeni umetnički sadržaji. U tom smislu mene je ovaj rad promenio. Kao i Olja, fascinirana sam spremnošću članova i članica naše grupe da posvećeno i temeljno rade na određenim stvarima, u dugom vremenskom periodu.

Recimo, sada sam u prilici da radim ponovo sa populacijom bez invaliditeta i shvatam da imam problem – izgleda da imam prevelika očekivanja, zato što sam navikla na drugačiju vrstu pažnje i odgovornosti onih koji učestvuju u procesu.

Sada mogu da kažem i to, da sam se u Per.Artu naučila odgovornosti prema radu. Ovde mislim i na ceo umetničko – organizacioni tim i uopšte na grupu u celini.

• Dobili ste iskustva koja su vas temeljno menjala?

Saša Asentić: Da, svi oni trenuci u kojima se iskustveno doživi ideja da život i društvo mogu biti drugačiji, svijest da je promena moguća i da je mi donosimo.  Zbog toga ovo radim, a to se izdvojilo kao jedan od principa našeg rada – ljudi to prepoznaju i žele biti dio toga.

Ono po čemu smo mi kao grupa jedinstveni i jeste to što ideja nije potekla od ljudi koji su profesionalno ili privatno vezani za osobe sa invaliditetom. Potekla je od grupe umetnika i kulturnih radnika, dalje se širila i njoj su se pridruživali različiti stručnjaci, saradnici, prijatelji… To je jedna od činjenica koja itekako definiše naš rad.

Frosina Dimovska: Pratila sam rad grupe od predstave  „Gatka“ ali sam se uključila kasnije, 2009. godine. Privukao me je Sašin i Oljin umetnički rad, koji dobija posebnu dimenziju u radu sa ovom grupom – otvaraju se putevi i mogućnosti sa kojima se inače retko srećem. Tada sam radila u Baletu Srpskog narodnog pozorišta gde smo po čitav dan imali probe koje se često doživljavaju kao teret i gde preovladava osećaj umora i zasićenosti. Kad naša grupa radi probe, ako u nekoj sceni, recimo, treba da se obraduju, oni se zaista svaki put iskreno, suštinski obraduju, što mene oduševljava i što mi je dragoceno da vidim i doživim.

Saša: Na probe, i uopšte, na susrete grupe dolazi se uvek sa ogromnim uzbuđenjem. Svi dolaze baš zato što to obožavaju, svi ulaze u prostoriju sa stavom „život je fenomenalan“, dolaze nadahnuti i u opštoj sreći, nakon tog praznika i veselja ide se na zadatke zbog kojih smo se okupili… Svaki put je to sa ogromnim uzbuđenjem i zadovoljstvom, kao da je to samo sada. To je nešto što je specifično – verujem da ćete se svi složiti -  od njih smo naučili šta znači biti u sadašnjosti – oni su svjesni iskustva koje pripada prošlosti, budućnost zamišljaju kroz želje, ali ono što oni sa nama žive i u šta nas uvlače je sadašnjost. Najobičniji susret-  bilo da je to proba ili druženje ili da se slučajno sretnemo na ulici – to je jedno otvaranje sadašnjosti koje se pamti, nemoguće je da zaboraviš da si se sreo sa bilo kim od njih. U trenutku dok smo tu to snažno živimo, onda se raziđemo i kada se opet  sretnemo opet se stvara snažna sadašnjost. Na taj način nam je ispunjeno proteklih 15 godina. To je stvarno bogatstvo.

Olivera Kovačević Crnjanski: Svaka proba počinje sa zagrljajima i poljupcima. Čista ljubav i sreća. Jako smo bliski i poveravamo se jedni drugima, onako istinski.  A onda kreću probe, ozbiljne, koncentracija je samo na ono što se igra na sceni, a probleme ostavljamo za kasnije. Često gostujemo u drugim pozorištima što znači da su prostori, odnosno scene sasvim drugačije. Imamo samo jednu kratku probu pre predstave na kojoj se promeni čitav „saobraćaj“ scena. Nije se ni jednom desilo da se neko zabunio ili nije snašao u novoj situaciji, neverovatno, zadivljujuće, vrhunski profesionalizam!

Saša Asentić: Za nas je to gotovo misterija…

Tatjana  Tucić: To je ta njihova stalna prisutnost i faktor iznenađenja, jer predstave se uvek prave tako da imaju jasnu formu, ali dopuštaju i improvizacije i to su trenuci iznenađenja koji nas najčešće oduševe.

Ima izvođača koji vole da iznenade.

Saša Asentić: Mislim da je za grupu karakteristično to da su sve situacije za njih izazovne, oni u njih ulaze sa tom vrstom zainteresovanosti i povjerenja iako mi često ne znamo šta će biti ishod. Niko ne garantuje tačan ishod niti njegov uspjeh koji bi trebalo da bude vrsta motiva. Motiviše nas upravo ta potentnost otvorenosti sadašnjeg trenutka. Sigurno je to vezano za osjećaj sadašnjosti o kojem sam govorio – kroz vrstu povjerenja i potpune predanosti prijedlogu koji grupa nosi – zbog toga dođemo do rješenja koja nas iznenade i fasciniraju.

Frosina Dimovska : Grupa funkcioniše tako jer se stalno bavimo različitim sadržajima. Ako pripremamo predstavu, imamo probe, ali u periodu kada se ne priprema predstava ili izložba, grupa se svakako sastaje na različitim aktivnostima – ide se u pozorište, u bioskop, u posete različitim institucijama. Organizujemo druženja, razgovore, izlete… Imamo prijatelje koji prate naš rad i koji su se ponudili da za našu grupu organizuju rekreaciju, časove engleskog jezika… Sarađujemo sa Galerijom Matice srpske, gde smo održali brojne radionice, izložbe, učestvovali na Noći muzeja… i svi naši članovi i prijatelji sa poverenjem i otvorenošću dolaze na sve događaje na koje ih pozovemo.

Olivera Kovačević Crnjanski: Važno je spomenuti  odnos sa roditeljima koji sa puno poverenja sarađuju sa nama, poveravaju nam brigu o svojoj deci… Iako su svi odrasli, kada se ide na duga putovanja velika je odgovornost na nama. Gostovali smo u Italiji, Nemačkoj, Crnoj Gori… neki od njih su prvi put leteli avionom.  „Nema problema“, kažu roditelji, „znamo da će sve biti u redu“.

Saša Asentić: U potpunosti učestvujemo u životima jedni drugih. Mi kao grupa smo prošli razne faze – do sada smo pričali o lijepim utiscima ali je bilo i teških situacija – Igor Banjac je 2005. preminuo, a Kristina Berenji je nakon smrti njene majke i bolesti oca morala da ode iz Novog Sada u Tutin, na jugu Srbije, i da boravi u ustanovi za osobe sa intelektualnom ometenošću… neki članovi grupe su bili bolesni na duže periode. Mi smo kao grupa bili podrška i njima i njihovim porodicama. To je višestruko povezivanje, to je naš zajednički život koji se na taj način razvio u proteklih 15 godina. Kako je to uticalo na nas, na mene? Ovaj rad i ovo o čemu pričamo je osnovni razlog zašto sam ja vezan za Novi Sad i Srbiju – to je jedini razlog. U poslednjih 12 godina razlog zbog kojeg sam u Srbiji je zbog mojih kolega i prijatelja sa intelektualnom ometenošću.

• Vi zvučite kao da pripadate jednoj veoma zdravoj i složnoj porodici, veoma funkcionalnoj koja ima vrlo fleksibilne granice… kao da ste privilegovani članovi jedne napredne komune?

Tatjana Tucić: Zato što tu ima puno ljubavi za ljude, društvo, umetnost… puno odgovornosti, snažna vizija…

Dodala bih i to kako mi vidimo da ovaj rad utiče na njih: recimo,  od potpuno zbunjene Marine ili povučenog Vuleta ili stidljive Betike koja nije htela do premijere na probama da išta proba, mi posle  nekoliko godina vidimo kako oni samouvereno i sa uživanjem stoje na sceni, kako su sigurniji i samostalniji u svakodnevnom životu. Mi vidimo kako rad u Per. Art-u znatno utiče na njihovo osamostaljivanje, socijalizaciju, samopoštovanje… Vidimo na koji način se Goran menja kada kanadski reditelj snima film o njemu i radi  posebno sa njim, koliko postaje samouvereniji i srećniji.

Saša Asentić: Razumijem tvoje poređenje, ali zbog preovlađujućih konzervativnih stavova u srpskoj javnosti po pitanju različitosti, ne bih nas poredio sa „zdravom porodicom“. Mi smo baš očit primjer da za potpuni razvoj ličnosti i za socijalizaciju djece i mladih ogromnu ulogu igraju heterogene i, u nedostatku bolje riječi, netipične zajednice. I na toj razini bitno je shvatiti koliko je prihvatanje i podsticanje različitosti bitno i dobro za društvo i pojedinca.

Frosina Dimovska : Odluka o tome šta će se raditi dolazi iz odličnog poznavanja svakog člana, sa namerom da se otkriju njegovi potencijali, koje možda ne bi ni pomislio da ima.

Saša Asentić: To je moguće zbog višegodišnjeg rada i poznavanja. Da radimo proces 4 sedmice i da se okupljamo „po projektu“ kako to većina radi, bilo bi nemoguće imati ovakve rezultate i razviti ovakvu metodologiju. Trudimo se da osluškujemo želje i potrebe svih članova… pravimo uslove u kojima želje mogu da se ostvare.

Tanja je pomenula Betiku – kada se ona prvi put priključila grupi, proces je trajao tri mjeseca – sad zamislite: imate novu osobu u grupi, radi se predstava, ona je redovna, sve pažljivo sluša, međutim, ništa se ne odlučuje da uradi, samo je prisutna. Mi to prihvatamo… Posle nekog vremena pitao sam je: „ Betika, kako ćemo?  Nešto moramo i da uradimo na probama, imamo premijeru uskoro“ Ona je rekla, uradiće ona, da se ne brinem… Rekao sam – dobro.

Stižemo tako i do premijere – niko u grupi nikada nije video šta će ona uraditi, ali svi znamo o čemu smo pričali i ona je rekla: uradiće.  Betika ima ozbiljne scene od kojih zavise drugi, ali niko nije pravio problem, verovali smo da ćemo to videti.

Na premijeri je uradila sve što je rekla da će uraditi onako kako se dogovorila sa nama.

To je bio njen specifičan proces. Ne samo njen, nego i svih nas.

U posljednjoj predstavi „Prazan glas“  Dalibor nas je oduševio svojim idejama i razmišljanima.  Tri, četiri sedmice smo radili na njegovom materijalu i onda je on meni dvije sedmice prije premijere rekao da on to neće moći da nauči napamet, ali bi mogao da to izvede sa mnom, kroz razgovor. Ja sam sve vrijeme mislio da će to biti monolog, mada smo Olivera i ja kroz razgovor i  razvijali njegovu solo scenu. Onda sam se našao u situaciji u kojoj je Dalibor u odnosu na način rada predložio i sam format, za sadržaj koji je njegova lična priča. Nije mi bilo druge, rekao sam sebi: dobro, idem na scenu sa njim… Pri tom, razgovor je otvoren, ne znamo gdje će otići u predstavi pred publikom… Kada smo Olivera i ja pokrenuli projekat razmišljali smo čak da bi zbog mojih projekata u inostranstvu bilo dobro da ne budem toliko angažovan na sceni, u samom izvođenju predstave… time što je Dalibor rekao: ti i ja ćemo izvjesti ovu scenu – sve se promijenilo… to je odmah značilo da moram biti više prisutan u Novom Sadu, da moram mijenjati svoj raspored… ovo dosta govori o uzajamnom poštovanju u našem radu.

Koliko god  se borimo za promenu, pokazujemo da je moguće da život bude bolji, isto smo tako naučili da se promene dešavaju u nama i oko nas, naučili smo da ih prihvatamo, da pustimo da se dešavaju i da se u tom smislu krećemo u našem radu.

• Saradnici?

Saša Asentić: Vrlo rano smo shvatili da je potrebno stvoriti infrastrukturu koja može da nosi ovaj rad i 2005. pokrenuli smo Mrežu institucija kulture za promociju inkluzije u Novom Sadu – Srpsko narodno pozorište i Galerija Matice srpske su se izdvojili kao ključni partneri. Pored njih ŠOSO «Milan Pterović» nam je partner od samog početka, a Erste banka koja nije naš sponzor nego partner, ima ključnu ulogu u razvoju našeg rada. Sve ove institucije, kao i ljudi koji ih čine, prepoznali su našu priču i pomogli da se ona ostvari. Gradske, pokrajinske, republičke uprave ili nisu ili vrlo rijetko da su imale sluha, a podrške manje.

• Jubilej je povod za razgovor. Govoreći o grupi, o radu, rekli ste da su vas vaši članovi naučili da živite u sadašnjosti, a da oni budućnost gledaju kroz svoje želje. Koje bi bile vaše želje vezane za budućnost Per.Art-a? Uspesi su za vama – film „Goran“ je dobio nagradu na Sinema sitiju, predstava „Communitas na ispitu“ je bila u zvaničnoj selekciji Bitefa… koje su dakle želje?

Tatjana Tucić: Volela bih da grupa živi i dalje kroz mnogo godina, kao i da se mreža institucija kulture za promociju inkluzije razvija i nadograđuje. Svesna sam da moramo na tome da radimo. Da radimo sa mlađima – ko su deca ometena u razvoju koje zanima umetnost? Ko su budući studenti pedagozi koji bi se priključili grupi a kojima možemo preneti iskustva, ljubav i znanje? Da se toliki posvećeni rad oplodi… a ako bismo pričali o potpunoj fantastici, volela bih da društvo prepozna važnost našeg rada i uloži značajan novac i ostale resurse u takav rad i njegovu dalju održivost. Da oni koji donose odluke shvate da je socijalna inkluzija i suštinsko poštovanje ljudskih prava preduslov za korenite promene.

Olivera Kovačević Crnjanski: Volela bih, a to je i obaveza ovog društva, da se osobama sa intelektualnom ometenošću omogući ispunjeniji i srećniji život. Volela bih da u tom pravcu nešto još konkretnije uradimo za njih. Volela bih da imamo naš prostor za rad i finansijsku podršku koja bi omogućila još bogatiji i raznovrsniji program i uključivanje novih članova. A ako bih se nekad vratila na scenu, volela bih da to bude u predstavi sa njima.

Nataša Murge Savić: Želela bih da u narednom periodu ostvarimo želje svih nas u grupi, da društvo prepozna našu misiju i da magija stvaranja nikada ne prestane…

Frosina Dimovska: Moja kratkoročno – srednjoročna želja je da idemo na nova gostovanja u inostranstvu – to naša grupa najviše voli! Rekli su da je Francuska naredna zemlja koju bi valjalo posetiti.

Tatjana Tucić: Dugo sam želela da uradim nešto ravnopravno sa njima – da imam značajnije uloge, da ne budem samo podrška na sceni..

Saša Asentić: Za 15 godina su se stvari drastično mijenjale i promjenile u Srbiji, sad kad pomislim na to kako ćemo dočekati 20 ili 30 godina rada poželio bih sebi i nama da uspijemo zajedno da definišemo novu viziju. Za 15 godina smo uspjeli da napravimo veliku stvar, sad je pitanje gdje je mjesto te prakse u ovim okolnostima? Nažalost, nama je danas teže nego 1999, ako govorimo o istrajavanju i samom radu. Volio bih da oni koji mogu da svojim odlukama utiču na razvoj našeg rada imaju sluha, da nas podrže, da nam se pridruže… da razumiju ovo o čemu govorimo. Volio bih da uspijemo da ostvarimo dobru komunikaciju kada je u pitanju vizija koju imamo o budućnosti našeg rada i njegovog mjesta u ovom društvu, jer želimo da trajemo i razvijamo se. Želim nam ponovo optimizam u ovom trenutku bez obzira koliko je teško.

• Pitam – koja bi muzika bila idealna za odjavu razgovora?

Saša Asentić: Opet bih se vratio Natalijinom pisanju, kao  izvoru ili uporištu za naš rad…njene priče i pjesme nas uvijek bodre i motivišu… postoji jedan njen stih koji kaže: „Znaj, ostatak života je tvoja sreća.“

To bih mogao da kažem  za odjavu.