Elektra

Piše: Mirko Sebić

Danas sam vozio dugom ulicom od centra grada prema reci, učinilo mi se da sam te video u odsjaju nekih davnih kiša. Verovatno to nisi bila ti već moje oko prevareno sećanjem. Kada smo poslednji put razgovarali, iza jednog polutihog „ali”, kroz neka buduća groblja zapuhao je tužni povetarac i pokrenuo plimu neke plazmatične uzdižuće tečnosti koja se od grudi polako dizala nagore.
Onda sam automobil zaustavio pored oronule zgrade, posustalog ostatka industrijske arhitekture.
ELEKTRAPORCELAN pisalo je neuglednim, suviše malim, slovima iznad ulaza. Natpis, koji u snu nisam primetio, naterao me je da za trenutak ustuknem. Porcelanska belina Elektrinih stopala i njena gusta tamna kosa. Laganim pokretom otvoram ulaznu kapiju bez ikakvog otpora, i nalazim se u dvorištu obraslom travom, u čijem središtu stoji odavno neupotrebljavana fontana oko koje se roji mnoštvo krupnih muva.
Pitala si me da li sam sve to zaista video i da li je realno pretpostaviti da takve stvari još uvek postoje? Ti si Elektra, kosa ti je duga, na krajevima se kovrdža i crna je poput neba na kojem obitavaš sa svojim sestrama. Pružajući ruke prema nebu grlim to krhko telo i znam: tvoja osveta moj je zadatak. Moj pad.
Prilazim građevini niskog krova kroz koju se iz dvorišta ulazi u veliku zgradu, nekadašnji pogon fabrike elektromaterijala. Vrata su zaključana. Obrisavši prašinu sa velikog prozorskog okna gledam. Na nekoj vrsti improvizovane pozornice stoji mlada devojka duge crne kose što joj se kovrdža na krajevima, obučena u radnički kombinezon koji jedva prikriva naslućivanu krhkost njezinog tela. Iza nje stoji muškarac tužnog lika poput onog lumpenproletera iz Vajske što smo ga slučajno sreli u Istri. Kao da uvežbavaju neku predstavu. Ne čujem tekst ali znam: ti si Elektra i osveta je neizbežna.
Mlad i kovrdžav plavušan ide nam u susret. Živo gestikulira, pokretima, odlučno, zahteva da odmah napustimo dvorište stare zgrade. Ne možeš osetiti njegov miris. On verovatno i nema miris ili je zaboravio da stavi parfem, ili je previše udaljen od tvojih čula a mirisi raspadanja su između tebe i njega, ili si, jednostavno, prehlađen i previše pušiš.
Lagano krećemo prema parkingu, u rancu mi je foto-aparat i želim da te fotografišem, ali se ne usuđujem da to kažem, umesto toga, fotografišem staru oronulu zgradu. Ti si Elektra i sediš pokraj mene na suvozačkom mestu automobila dok vozim prema suncu koje zalazi.
Zaustavljam automobil u predvečerje pokraj puste kamene kuće na putu oivičenom čempresima.
Najpre mu vidiš oči i neki tamni odsjaj u njima. I ne znaš zašto te oči traže tebe, i te ruke poput dečjih, ne znaju gde da se smeste. Videvši registarciju automobila pita se da li si zaista iz Novog Sada. On je iz Vajske. Zemljak iz zemlje koja više ne postoji ili nikad nije ni postojala. Pitaš ga otkud ovde. Potreba da govori, da se ispovedi, snažnija je od sivila jednog istarskog predvečerja. Kaže, radio je nekad tamo u Novom Sadu, u fabrici koja se zvala „ELEKTROPORCELAN”, ostao je bez posla kad su mu ga uzeli „meštri sviju hulja” – trgovci i secikese.
Sada je ovde. Posao mu je slabo plaćen i živi užasno sam u pustoj kući od kamena. Novac šalje svojima u ravnicu. Ne zna koliko će još moći da izdrži.
Zašto sve to tebi govorim?
Možda je odsjaj u njegovim očima samo trag suza koji treba da pročitaš prevodeći ga na neki drugi jezik – jezik plamene osvete. To je tvoj zadatak, i zato zastaješ na pustom odmorištu kraj kamene kuće.
I zato sanjam ovaj san i pričam ti o njemu.

Danas sam vozio dugom ulicom od centra grada prema reci, učinilo mi se da sam te video u odsjaju nekih davnih kiša. Verovatno to nisi bila ti već moje oko prevareno sećanjem. Kada smo poslednji put razgovarali, iza jednog polutihog „ali”, kroz neka buduća groblja zapuhao je tužni povetarac i pokrenuo plimu neke plazmatične uzdižuće tečnosti koja se od grudi polako dizala nagore.Onda sam automobil zaustavio pored oronule zgrade, posustalog ostatka industrijske arhitekture. ELEKTRAPORCELAN pisalo je neuglednim, suviše malim, slovima iznad ulaza. Natpis, koji u snu nisam primetio, naterao me je da za trenutak ustuknem. Porcelanska belina Elektrinih stopala i njena gusta tamna kosa. Laganim pokretom otvoram ulaznu kapiju bez ikakvog otpora, i nalazim se u dvorištu obraslom travom, u čijem središtu stoji odavno neupotrebljavana fontana oko koje se roji mnoštvo krupnih muva.Pitala si me da li sam sve to zaista video i da li je realno pretpostaviti da takve stvari još uvek postoje? Ti si Elektra, kosa ti je duga, na krajevima se kovrdža i crna je poput neba na kojem obitavaš sa svojim sestrama. Pružajući ruke prema nebu grlim to krhko telo i znam: tvoja osveta moj je zadatak. Moj pad.Prilazim građevini niskog krova kroz koju se iz dvorišta ulazi u veliku zgradu, nekadašnji pogon fabrike elektromaterijala. Vrata su zaključana. Obrisavši prašinu sa velikog prozorskog okna gledam. Na nekoj vrsti improvizovane pozornice stoji mlada devojka duge crne kose što joj se kovrdža na krajevima, obučena u radnički kombinezon koji jedva prikriva naslućivanu krhkost njezinog tela. Iza nje stoji muškarac tužnog lika poput onog lumpenproletera iz Vajske što smo ga slučajno sreli u Istri. Kao da uvežbavaju neku predstavu. Ne čujem tekst ali znam: ti si Elektra i osveta je neizbežna.Mlad i kovrdžav plavušan ide nam u susret. Živo gestikulira, pokretima, odlučno, zahteva da odmah napustimo dvorište stare zgrade. Ne možeš osetiti njegov miris. On verovatno i nema miris ili je zaboravio da stavi parfem, ili je previše udaljen od tvojih čula a mirisi raspadanja su između tebe i njega, ili si, jednostavno, prehlađen i previše pušiš.Lagano krećemo prema parkingu, u rancu mi je foto-aparat i želim da te fotografišem, ali se ne usuđujem da to kažem, umesto toga, fotografišem staru oronulu zgradu. Ti si Elektra i sediš pokraj mene na suvozačkom mestu automobila dok vozim prema suncu koje zalazi.Zaustavljam automobil u predvečerje pokraj puste kamene kuće na putu oivičenom čempresima. Najpre mu vidiš oči i neki tamni odsjaj u njima. I ne znaš zašto te oči traže tebe, i te ruke poput dečjih, ne znaju gde da se smeste. Videvši registarciju automobila pita se da li si zaista iz Novog Sada. On je iz Vajske. Zemljak iz zemlje koja više ne postoji ili nikad nije ni postojala. Pitaš ga otkud ovde. Potreba da govori, da se ispovedi, snažnija je od sivila jednog istarskog predvečerja. Kaže, radio je nekad tamo u Novom Sadu, u fabrici koja se zvala „ELEKTROPORCELAN”, ostao je bez posla kad su mu ga uzeli „meštri sviju hulja” – trgovci i secikese. Sada je ovde. Posao mu je slabo plaćen i živi užasno sam u pustoj kući od kamena. Novac šalje svojima u ravnicu. Ne zna koliko će još moći da izdrži. Zašto sve to tebi govorim? Možda je odsjaj u njegovim očima samo trag suza koji treba da pročitaš prevodeći ga na neki drugi jezik – jezik plamene osvete. To je tvoj zadatak, i zato zastaješ na pustom odmorištu kraj kamene kuće. I zato sanjam ovaj san i pričam ti o njemu.